Општине чекају реституцију

Унутар владајуће коалиције постигнут је начелан договор да Закон о јавној својини буде на дневном реду јесењег заседања Скупштине.

То за „Политику” тврди Сузана Грубјешић, шефица одборничке групе Г17 плус, која је покренула иницијативу у парламенту за усвајање овог закона који треба да врати имовину градовима и општинама. У Министарству финансија, међутим, кажу да ће овај пропис у скупштинску процедуру ући заједно са законом о реституцији, јер су тако захтевали власници одузете имовине. Они су у неколико наврата указивали да би враћањем имовине локалним самоуправама пре реституције, општине и градови били доведени у ситуацију да из својих буџета обештете старе власнике.

Да ли ће пакет својинских закона бити усвојен на јесен у овом министарству, које је писало законе, нису могли да потврде јер се чека одлука Уставног суда о враћању имовине верским заједницама.

Иначе, улазак Закона о јавној својини у скупштинску процедуру најављиван је за крај прошле године. На сајтовима парламента и Министарства финансија окачен је текст овог закона из 2008. године који је прошао јавне расправе у свим градовима и општинама у Србији. У Министарству финансија кажу да ће коначна верзија бити позната ускоро и представљена јавности заједно са текстом Закона о реституцији.

У Сталној конференцији градова и општина јуче нису хтели да говоре о Закону о јавној својини у чијем писању су учествовали, нити да коментаришу иницијативу Г17 плус за његово хитно усвајање, јер је, како нам је речено, „то политичко питање”.

Једно од образложења због чега закон још није донет према речима Грубјешићеве  јесте да су делови тог прописа после преноса надлежности Војводини дошли у колизију са Уставом. Други разлог кашњења је Закон о реституцији. 

– Не служи нам на част што нисмо вратили имовину старим власницима, али треба подстаћи Министарство финансија да што пре донесе закон. Можемо у пакету да их усвојимо. Реситуција нам је услов за пријем у Европску унију. Хајде да донесемо закон са одложеним дејством, али да буде извесно да ће имовина бити враћена. Сви смо свесни да пара у буџету нема да се обештете сви власници на начин који они очекују. Мора да се нађе механизам да сви на неки начин буду задовољни. Оно што може треба врати у натури и новцу, а остатак у обвезницама. Али морамо да покажемо вољу – сматра Грубјешићева.

Закон о јавној својини, наглашава она,  важан је корак ка децентрализацији. Он не само да дефинише својину, већ општинама омогућава развој, нове инвестиције, радна места... Неодрживо је да оне развој заснивају на трансферима из буџета и локалним таксама. Па уколико им се смање трансфери као што је учињено у време кризе, поједине општине не могу да преживе, јер немају додатне изворе прихода.

 – Колико су општине оспособљене, колико имају капацитета да управљају том имовином, не знам. Морамо им дати шансу, а на Министарству за локалну управу је да подиже капацитете локалних самоуправа.Сулудо је да за све морају да питају Републичку дирекцију за имовину, једну ужасно бирократизовану институцију– наводи наша саговорница.

Према важећем закону не само да је сагласност Републичке дирекције за имовину потребна за отуђење имовине коју користе градови и општине, већ је потребна и за њено прибављање. Сагласност дирекције је такође потребна и за уговоре о закупу, као и за њихово раскидање, а на њу се чека и више година.

Нови Закон о јавној својини треба да омогући покрајини, градовима и општинама, јавним предузећима и установама да располажу имовином коју тренутно само користе или њоме управљају. Нацртом тог прописапредложено је успостављање два облика својине – јавне, са високим степеном заштите и приватне, за коју важе иста правила као и за физичка и правна лица. То би требало да значи да  ће локалне самоуправе убудуће моћи да узимају кредите и издају муниципалне обвезнице, то јест општинске хартије од вредности и да се на тај начин задужују. Такође ће моћи да улазе у јавно-приватна партнерства и да без оптерећења буџета граде инфраструктуру или пружају комуналне услуге грађанима. Непоседовање имовине у томе их је до сада блокирало, јер нису имале могућност да инвестирају и понуде улог у процесу преговарања. Имале су углавном обавезе и одговорност, али не и ингеренције у областима које су у њиховој изворној надлежности.

Према новом закону, јавну својину над одређеним добрима за која постоји јавни интерес, као што су пруге, путеви, разне врсте мрежа (нафтна, гасна, водоводна, канализациона) или градске куће моћи ће да имају само држава, покрајина, град или општина и имаће већи степен заштите од приватне својине. Добра у јавној својини, међутим, имају ограничен промет и он је могућ само међу носиоцима јавне својине (држава, покрајине, локалне самоуправе).За овај промет нема ограничења, а кључни захтев је транспарентност приликом располагања.

Ексклузивно право на успостављање власти на природним богатствима има држава, а тим добром ће моћи да управља оснивањем предузећа или давањем концесија.

Пренос непокретности са државе, рецимо, на градове ће се вршити на иницијативу било које стране, а водиће их Дирекција за имовину и институције надлежне за вођење Регистра непокретности. Уколико постоји спор о преносу власништва, решаваће га специјално формирана комисија која има овлашћење да одлучи о томе коме припада спорно право.

Када је реч о јавним предузећима и установама, нови пропис ће поништити постојећи према коме је држава власник имовине коју користе. Предузећа ће стећи право својине на одређеним добрима, а њихов оснивач ће заузврат имати право на удео, акције или оснивачка права. Нови закон омогућава и корпоративизацију, приватизацију и иницијалне јавне понуде јавних предузећа, као и стварање основе за успостављање приватног и јавног партнерства у тим предузећима.

Маријана Авакумовић

----------------------------------------------

Ефекти

Стручњаци Института Г17 и Економског института, урадили су 2005. године Студију о економским последицама подржављења имовине локалне самоуправе по којој је годишња штета коју трпе општински буџети због тога што локална самоуправа нема своју имовину била око 103 милиона евра. У овај износ није била укључена изгубљена добит због нереализованих инвестиција, а губици у виду нереализованих радних места су за 2005. годину били процењени на 4.000 радних места.