Предај оружје

ЕУ ЈЕ КОНАЧНО ИСТРЧАЛА ЛИБАНСКИ "МАРАТОН". После готово четири недеље оклевања, преговарања и међусобног убеђивања чланице Европске уније успеле су да се договоре о свом учешћу у мировним трупама за Либан.

Европљани су у Бриселу, у друштву генералног секретара УН Кофија Анана, постигли споразум да на Блиски исток пошаљу око седам хиљада "плавих шлемова". Лавовски део овог војног контингента обезбедиће Италија, Француска и, највероватније, Шпанија.

После бриселског састанка Кофи Анан је коначно могао да одахне. Са обећањем ЕУ у џепу, први оперативац светске организације може мирније да отпутује, почетком наредне недеље, на Блиски исток где ће разговарати о конкретним плановима за размештање трупа под заставом УН на југу Либана. Најважнији Ананови саговорници биће у Бејруту јер је резолуција Савета безбедности предвидела и значајну улогу либанске армије у успостављању трајног мира на подручјима уз границу са Израелом.

Истовремено Кофи Анан покушава да по свету прикупи још војника за ову мисију. Главни фаворити за комплетирање мировне силе од петнаест хиљада војника су Турска, Бангладеш и Малезија.

И ту се отприлике завршава лакши део послова везаних за нову акцију УН у Либану. Све оно што следи прекривено је непрозирним велом неизвесности. Посебно када је реч о разоружавању Хезболаха, што је један од основних захтева које је поставила Резолуција 1701 Савета безбедности.

Скицирајући планирано деловање "плавих шлемова" у Либану, Анан је открио суштину проблема: разоружање Хезболаха, али без употребе силе. Већ на први поглед циљ делује поприлично утопистички. Фанатични борци ове шиитске организације током 33 дана рата нису устукнули пред неупоредиво моћнијом израелском војном силом и заиста је тешко поверовати да ће добровољно положити оружје после наређења УН. Генерални секретар наговештава да би тако нешто могло да се постигне политичким договором самих Либанаца и споразумом о разоружавању. Чак и у том случају остаје нејасно ко би и како одузео хезболасима калашњикове, каћуше ...

У вицу би то могло да изгледа овако. Сретну се, у некој забити на југу Либана, патрола светских мировњака и група припадника Хезболаха. "Добар дан, ми смо ’плави шлемови’, молимо вас да нам предате ваше оружје". Одговор на учтиву молбу "плаваца" стиже у хитним вестима светских агенција.

Од марта 1978. године, када је установљена постојећа мировна мисија УН у Либану (Унифил), до средине 2006. погинуло је 249 војника који су носили ознаке светске организације. И нико од њих није покушавао да неког разоружа.

ДА ЛИ ЈЕ РАТ У ЛИБАНУ БИО УВЕРТИРА У НОВИ, ЈОШ ОЗБИЉНИЈИ? Поузданог одговора на ово питање нема, али се множе индиције да би, веома брзо, могла да уследи нова ратна "рунда" овога пута између Израела и Ирана.

Повод за могући сукоб је спорни нуклеарни програм Ирана који већ дуже време прети да постане најозбиљнија светска криза. Као што је познато, крајем месеца истиче ултиматум Савета безбедности Техерану да обустави обогаћивање уранијума који може бити употребљен у прављењу атомске бомбе. Иран је у међувремену одговорио на понуду пет сталних чланица Савета (САД, Русија, Велика Британија, Француска, Кина) и Немачке да одустане од атомских истраживања за шта би био "награђен" економским повластицама и безбедносним гаранцијама. Ирански одговор је, судећи према првим реакцијама из Вашингтона, Париза и Берлина "незадовољавајући".

Сада је на потез Савет безбедности – раније је најављивано увођење економских санкција Ирану – али се стиче утисак да Израел није задовољан само улогом посматрача. Атомска претња Ирана у Тел Авиву се доживљава изузетно озбиљно и тамо већ спремају војни "одговор". Израелска штампа пише да су, још пре почетка рата у Либану, почеле припреме за превентивни удар на Иран усмерен на тамошња нуклеарна постројења.

У том планирању Израелци могу да се ослоне на своја искуства из осамдесетих година прошлог века када су "покопали" атомска маштања ирачког диктатора Садама Хусеина. Израелу је тада трн у оку био ирачки атомски реактор "Осирак" грађен уз француску помоћ у истраживачком центру Ал Туваита, у близини Багдада.

Израелски авиони су први пут напали овај циљ 30. септембра 1980. године, али нису до краја обавили посао. Следећи удар изведен је, у спектакуларној акцији, 7. јуна 1981. године. Резултат: ирачко постројење је готово у потпуности уништено.

Ирак 1981, Иран 200?. године. За Израелце исти "посао" – разлика је само у последњем слову имена државе.