Руски Београд

Последњих двадесетак година у руској историографији тренд је проучавање руске емиграције, нарочито руске емиграције „првог таласа”. Под тим називом подразумева се онај део становништва који је напустио Русију после Октобарске револуције – због друштвених и политичких промена које су тада наступиле. По неким мишљењима реч је о милион и по до два милиона људи. Многи од њих задржали су се у Европи. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је велики број руских избеглица (око четрдесет хиљада), а Београд је у периоду између два светска рата, уз Париз, Берлин и Праг, био један од највећих емигрантских центара.

Парадоксално је да је, иако су руске избеглице овде оствариле највећи укупни допринос у животу једне земље, руска емиграција у Југославији најмање позната и најслабије истражена. Донекле се то објашњава тиме што је у нашој средини живело мање чувених појединаца, као и чињеницом да се често деловање руских интелектуалаца остваривало у оквиру српских и југословенских институција и организација. Далеко већу пажњу руских и светских научника привлачиле су руска емиграција у Западној Европи и биографије најчувенијих емиграната. Наши стручњаци, међутим, урадили су доста на овом пољу последњих година (М. Јовановић, А. Арсењев, О. Ђурић, И. Лукшић и други), али њихова сазнања још увек нису у довољној мери уграђена у литературу на руском и другим светским језицима.

Ситуација се ипак постепено мења. Сигурно је да без добре проучености руске емиграције на нашим просторима ни слика о руској послеоктобарској емиграцији неће бити потпуна. И да се те празнине морају попунити. И док су „руском Паризу” и „руском Берлину” посвећиване студије и научне конференције, прве књиге с насловом „Руски Београд” појављују се тек однедавно. Прошле године је у едицији „Руси у иностранству”, издавача „Веће”, објављен туристички водич Сергеја Тањина „Руски Београд” (други наслови у едицији су „Руси у Индији”, „Руска Ница”, „Руси у Африци”, итд.). Аутор се ослања на књигу Мирослава Јовановића „Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924”, која је у проширеном издању изашла на руском језику 2005. Може се рећи да је то релативно успешан пример популаризације ове теме. Знатно је озбиљнији и значајнији други наслов. Издавач те књиге је Московски универзитет, а приређивачи су научници Владимир Алексејевич Тесемников и Виктор Иванович Косик. Они су одлучили да направе зборник успомена који ће представити различите стране живота руских емиграната у Београду у периоду 1920-1940. Сви материјали у књизи објављени су раније у периодици или књигама на руском језику, али, по правилу, били су тешко доступни. На овај начин врши се неопходна систематизација грађе, решава проблем доступности материјала и остварује популаризација проблематике.

Основни прилози у зборнику су рад конзервативног публицисте Владислава Мајевског „Иверска икона Мајке Божије на Светој Гори, у Москви и Београду” и одломци из његове двотомне студије „Руси у Југославији. Односи Русије и Србије”. Та студија, објављена у Њујорку 1966, први је покушај целовитог описа руске емиграције у Југославији. Садржај актуелног зборника подељен је у неколико одељака.

У првом – прилози песника Игора Северјанина (песма „Калемегдан у априлу” из 1931), Н. З. Рибникова, архиепископа Харбинског Нестора и Владислава Мајевског приказују живот у Београду. У посебним одељцима подробно су представљени образовање и наука и књижевност и уметност. Ту су успомене на Прву руско-српску гимназију у Београду (И. М. Малињин, Н. А. Чернишов, Ф. Ј. Висторопски), Женску руско-српску гимназију (Т. Жилина, С. Шиленок, Г. Фриш), руске студенте Београдског универзитета (И. М. Блуменау), Руски научни институт (Ј. В. Спекторски). Посебни прилози посвећени су позоришној уметности, удружењу руских ликовних уметника (В. Ф. Баумгартен), музичком животу (В. И. Бељски), књижевним кружоцима (Лидија Алексејева) и сатиричном часопису „Трас!!!” (изабрани текстови из часописа који преносе атмосферу времена). Такође је драгоцен Регистар имена руских емиграната који се помињу у књизи.

Развој руских емигрантолошких студија значајан је и за нашу историју. Многи руски јавни радници нису деловали само у оквиру руске заједнице него су битно допринели развоју земље и подизању квалитета живота. Руска емиграција у Југославији може бити сагледана само у светлу руско-српских веза, односно кроз заједнички рад српских и руских стручњака. Напокон, руски Београд је саставни део историје Београда, коју треба посматрати у њеној комплексности и богатству.