Седам удараца

Ако је свакодневни живот, како каже једна поп песма, низ малих земљотреса, повест о јунаку под теретом меланхолије и тихог очајања не може да помери тле ни измени топографију литерарног канона преконоћ. Међутим, и људи којима се у животу не дешава ништа сем туге имају своје заслужено место на скали литерарних ликова.

Звезда савремене шкотске прозе Алисон Лујза Кенеди (1965), која се радије потписује као А. Л. Кенеди, одриче се жанровских и поетичких припадности и одбија да буде сврстана у женску књижевност, коју дефинише као "3-Д" – домаћинство, досада и депресија. Због туробности, разочарења и цинизма које њене три збирке прича и четири романа посредују једноставним али поетичним језиком, прозвана је писцем "доброг бола".

Тематске коте попут насиља, части и  моралне снаге Кенедијева позајмљује од омиљених писаца, Хемингвеја и Рејмонда Карвера. На Хемингвејевом трагу је њена нефикционална студија о борби бикова, док је алкохол као начин мишљења о свету кључна тема  романа "Рај" (2004), који је критика окарактерисала као "беспрекорну представу реторичког нихилизма" и упоредила са делима Малкома Лаурија и Ивлина Воа. 

Јунаци А. Л. Кенеди успешно су прилагођени несрећи и беди, распети између потребе за љубављу и страха да ће бити несхваћени. Њихове мисли и успомене су лиричне и упечатљиве, али њихов идентитет је замагљен, тако да су сведени само на сиренски примамљиве приповедне гласове: они постоје у унутрашњем монологу, али не и физичком свету. У вртлог мисли тих усамљеника и особењака читалац је усисан без увода и припреме. Колико год њихове тајне биле мучне и мрачне, ма како њихов унутрашњи свет почивао на садизму и аутодеструктивном болу, елементарно поштење ових варљиво обичних људи рађа симпатију према свим њиховим девијацијама. Јунакиња "Раја" блиска је читаоцу највише због своје немоћи: Хана није кадра да се одупре магнетизму текућине која доноси и смирење и очајање, која је и узрок и последица њених проблема. Ма колико сабласна, њена  зависност од алкохола је поетична и величанствена; у колоквијалном лиризму Ханиних мисли, пијанство је тема достојна Хомера и Волта Витмана, а трезно стање само "лепа и чиста лунарна празнина". Пиће не чини њен живот подношљивим, већ могућим.

А. Л. Кенеди успева, тако, да алкохол учини књижевном техником више него књижевним искуством. Осталим темама болне неприлагођености  –темама изолације, емотивне празнине, неконтролисане жудње – она прилази као неистраженом подручју. Тајна њеног успеха крије се у неочекиваном умећу да општепознате кризе одрастања и сазревања прикаже као привилегована стања. На тај начин бол се чини подношљивим, а туга савладивим животним теретом.

Радња дела А. Л. Кенеди је од њеног првенца, збирке прича "Ноћна геометрија и возови из Гарскадена" (1990), редовно смештена у родну Шкотску. У локалном колориту ауторка поставља привидно универзалне приче, успевајући својим поетским шармом да читаоца придобије за занесењака који уображава да је дух Сирана де Бержерака и девојку која има оригиналан рецепт за буђење: удариш ли седам пута главом о јастук, пробудићеш се тачно у седам. Рецепт је ефикасан – приватни магијски ритуали никада не оману.