Колекције се осипају

У новој ери либералног капитализма, када капитал и новац постају опсесија друштва, заборавља се на уметност и национално благо које често завршава у рукама богатих појединаца, а неретко и на отпадима. Приватизација друштвених предузећа узима маха, а у трци за профитом нико не мари за судбину значајних уметничких збирки које су некада красиле наше привредне гиганте. Реч је о изузетно вредним делима наших врхунских сликара и уметника, која нестају у транзиционом превирању. Шта ће се десити са сликама Миће Поповића, Петра Лубарде, Надежде Петровић, Моше Пијаде и других великана којима смо се некада дичили? Губитак националног блага значио би и губитак националног идентитета, а да ли баш то желимо?

О овој теми разговарамо са историчаром уметности и врсним познаваоцем нашег културног наслеђа, Николом Кусовцем, који нам одмах каже:

Уситњавање фундуса

– Приликом пописа слика које су се налазиле у Народној банци, Народном музеју поклоњене су три слике Игњата Јоба, Лубарде и Гвозденовића. Међутим, нису све банке биле баш тако дарежљиве, па су своје збирке које су проглашене културним добром дале на аукцију. Било би лепо, сматра наш саговорник, да музеји имају могућност да откупе такве предмете који имају вредност културног добра. Највећа штета почињена је на рачун дела која су се некада налазила у савезним органима.

– Пре свега, мислим на Министарство иностраних дела некадашње Југославије. После пописа који сам тада обавио, моја оцена је била да се у власништву ове институције налази један музеј савремене уметности. Не знам каква је судбина тог материјала, поготово сада када су наше амбасаде почеле да се деле. Највише ће нас коштати то уситњавање бившег фундуса. Монументалну колекцију имало је и некадашње Савезно извршно веће. Мислим да ће ту бити доста страдања, песимистичан је Кусовац.

Поставља се и питање шта ће бити са делима која се налазе у некадашњим фабрикама. Готово да у Србији нема престижнијег или јачег привредног гиганта који није правио своју колекцију. Постојала је политичка жеља да се култура демократизује. Важно је било да се радни простори оплемењују. Као добар пример за ову тврдњу наш саговорник наводи фабрику "Први мај" у Пироту. Слично је и са ПКБ-ом, Синтелоном, Цементаром Беочин. Шта ће бити са тим културним добрима, да ли они баш припадају тим установама или су се она стицала на други начин, пита се Кусовац. 

Поред тога што су уметници поклањали своје радове, многа дела су и откупљивана. Многе социјалистичке комисије су издвајале новац за куповину уметничких предмета.

– Велики број слика откупљен је и за хотеле Интерконтинентал, Југославија, Метропол… Реч је о делима наших најугледнијих уметника као што су Љуба Поповић, Душан Џамоња, Мића Поповић и други. Замислите само какву је импозантну збирку формирао некада моћни Генекс. На сву срећу, највећи део те збирке дарован је Музеју града Београда. Таквих примера, нажалост, нема много, објашњава Кусовац.

Најбоље би било, мишљење је нашег саговорника, да се уметнине од непроцењивог културног значаја прогласе друштвеним добром и да своје место нађу у музејима. Често се догађа да фирме, па самим тим и дела која се у њима налазе, купују страни инвеститори. То значи да ти уметнички предмети не остају у власништву наше земље. Требало би се изборити за то да се један вредан део уметнина који је откупљен врати народу у Србији.

Никола Кусовац још истиче да смо у нашој историји имали честе случајеве девастације значајних културних добара. Последње које памти су петооктобарски немири када су, под налетом људи који су у њима учествовали, уништена многа уметничка дела која су се налазила у некадашњој Савезној скупштини.

У нашој историји је било је много губитака: у бомбардовањима смо изгубили непроцењиво вредне ствари које су се налазиле у приватним и државним поседима. Очувало се углавном оно што се налазило у дворовима. Временом су ове вредне колекције употпуњаване јер је и у Титово време такозвани Маршалат имао тим стручњака који је куповао уметничка дела. У прелепом здању у којем данас борави престолонаследник Александар има пуно слика које су купљене педесетих година прошлог века. Зидове двора красе радови Челебоновића, Милуновића, Лубарде и других уметника, тако да се у ентеријеру не налазе само дела која су наслеђена из времена Карађорђевића. Сличне ствари су се дешавале и после Другог светског рата.

Историја се понавља

Пред бомбардовање НАТО-а наш саговорник је успео да из зграде Владе Републике Србије у Немањиној улици извуче близу тридесетак важних културних добара, а у згради је остало још добрих слика у тренутку када је бомбардована.

– Слике сам вадио из рушевина и хвала богу да их није много страдало. Такође, многа дела из Ужичке улице и других објеката склоњена су у Народни музеј за време бомбардовања. Тако је наша уметност преживљавала тешке тренутке у којима нам је, сигуран сам, нешто материјала и страдало, али не превише. Верујем да смо нешто изгубили у згради МУП-а у Немањиној улици. Тражио сам да се склоне дела која се налазе у поседу војске, а да ли је то урађено, не знам, прича наш саговорник.

Лошу судбину уметност је имала и после Титове смрти, када је започео распад бивше Југославије. Титови портрети, међу којима је било изузетно значајних, избацивани су из канцеларија, а многи су пронађени у подрумима или на отпадима. Данас су Титови портрети и скулптуре врло тражени, нарочито на западу.

– Слично се дешавало и после 1945. године када су са зидова склањани портрети краљева. То је било, такође, велико страдање. Дакле, историја се понавља. За нас она није учитељица живота, нажалост, увек смо били понављачи, тврди Кусовац који сматра да би најбоље решење било када би влада стала у одбрану уметности. – Министар Динкић помиње некакве вишкове. Могла би се издвојити мања сума новца за откуп културних добара.

Кусовац додаје да је неопходно развијање националне свести о очувању културних добара. Увек се појављују неки ситносопственички интереси који надвладају општи, јавни интерес.  

– Данас нема више оних који поклањају. Доброчинство изумире. Било би дивно када би банке новац уложиле у стимулацију савремене уметности. У социјалистичком друштву су постојале комисије за откуп, а данас је тих откупа све мање. Повремено, град одвоји новац да нешто купи, али то се онда ради по политичкој линији. Партијско стимулисање није добро, али ваљда ћемо и то преживети. Све су то дечје болести које се морају одлежати, само да не буде много штете. Време је да наше друштво почне да размишља о судбини ових дела – поручује Никола Кусовац.