Добри лековити коњ

Михајло Рашић седи сигурно у седлу и осваја простор панчевачког хиподрома. Овакав призор оставио би равнодушнима све осим заљубљеника у коњичке спортове. Ипак, сви који познају Михајла остају без коментара видевши га на месту јахача, јер му је пре неколико месеци требало више минута за само један корак. Он је аутистично седамнаестогодишње  дете, али му је хипотерапија, облик терапијског рада где се за постизање терапеутског циља користе тродимензионални покрети коња, помогла да постигне значајне резултате.

– Мој син је плашљиво дете. Мачка и пас представљају страх за њега. Раније се кретао тромо и није желео да говори са људима. На часовима физичког никада није био активан.  Вежбе са коњима су му много помогле. Успео је да се ослободи уз ове животиње и да једноставно победи себе. Раније му је било тешко да се пење до стана на трећем спрату, а сада му ни трчање не представља проблем. Дневно, овде препешачи или истрчи  најмање 1.200 метара. И данас је једва чекао да дођемо овде. Раније никада није имао потребу да нам говори о ономе што ради. Сада је поносан и често нам се похвали причом о активностима којима се бавио у току дана – с поносом говори Михајлова мама.

Програм хипотерапије започео је лањског октобра са шесторо деце са посебним потребама. Стручњаци су тада довели двоје малишана са аутизмом, двоје са Дауновим синдромом и двоје са чистом ретардацијом. Касније, овој деци су се придружиле особе са оштећењима на локомоторном систему. Дефектолози су децу познавали одраније. Ипак, искуства у оваквом раду нису имали. Жеља је, ипак, била већа од проблема, а тимски рад уродио је плодом. Захваљујући сарадњи са људима из коњичког клуба "Кремен", стручњаци су успели у својој намери. Прича са децом и огромна жеља родитеља да им помогну окупила је све на хиподрому. Инструктори јахања изабрали су, како кажу, мирне коње, јер је у овом случају то било изузетно важно.

– Нисам веровала да може нешто тако добро да се постигне са овом децом. Сећам се Михајловог приступа коњу. Толико је био укочен и једва да се осмелио да помилује животињу. Пошто смо видели њихове реакције, покушали смо да их прво ослободимо у контакту са понијима. Што се великих коња тиче, бирамо мирне, јер они немају изненадне покрете. У хипотерапији смо највише радили са кобилом Нином, јер је она овде рођена, па њену нарав најбоље познајемо. Михајло који раније није смео ни да се приближи коњу, сада се сам пење на њега, силази сам и успева да на њему ради и вежбе које му помажу да ослободи покрете – објашњава Вишња Андрић, инструктор јахања на хиподрому.

Драган Несторовић, из Управе хиподрома, каже да је вежбе које се примењују у хипотерапији видео у иностранству. Пожелео је да помогне и нашој деци са посебним потребама. Сматрао је да су предрасуде код нас велике и да их треба разбити. Истовремено, раду су се придружила и остала здрава деца која долазе у школу јахања. Равноправност је остварена и сви су добили иста права, али и обавезе.

– Јахањем се развија осећај за симетрију и равнотежу, јачају мишићи, побољшава координација. Топлина коња делује на смањење грчева и посебно утиче на опуштање мишића ногу. Ово је једина терапија која је Михајлу помогла да престане да се креће као робот, а сада може да шета, трчи и нагло се заустави. Рад са коњима не само да утиче на физичке способности деце, већ им даје и огромну вољу за све остале активности. У свету се већ дуже време раде вежбе са животињама, а код нас се предуго чекало. Друштво је затворено за ове људе, али наша упорност и подршка чланова  коњичког клуба омогућиле су нам да се и нашој деци пружи могућност да покушају да извуку свој максимум. У великом броју земаља хипотерапија се примењује већ 50 година, а у Хрватској и Словенији око 10 година. Код нас још постоје бројне препреке, али ми више нисмо желели да чекамо. Потребна су нам основна средства као што су седла и кациге и значило би нам да наше људе пошаљемо на обуку у земље са искуством у овом облику терапије – утисци су Добриле Јовановић, дефектолога који ради са децом.

Хипорехабилитација, или рехабилитација у којој се користе животиње најсложенија је врста терапије. Садржи елементе физиотерапије, психотерапије и социотерапије. Има три степена, од којих је хипотерапија први. Добрила верује да ће нека деца успети да савладају и педагошко-психолошко и спортско јахање. Задивљена напретком који примећује код Михајла уверена је да ће са њим стићи и до највишег степена хипорехабилитације. За вежбе са једном особом потребан је један дефектолог, инструктор јахања и његов асистент. Коњ треба да буде здрав и доброг психичког стања, односно послушан. Хипотерапијом деца развијају љубав према животињама, способност моторичког планирања, модификују понашање и стварају позитивне односе у групи. Овај облик лечења може да се примени код 25 дијагноза, или тешкоћа у развоју.

Ипак, почетак вежбања уз помоћ коња  одређује се према дијагнози коју дају стручњаци.

Корисницима  са церебралном парализом потребна су седла која им омогућавају да безбедно седе на коњу. За њихову куповину недостају материјална средства у коњичком клубу "Кремен". Зато Вишња и Жељко, инструктори јахања, седе са овим особама на коњима током јахања.

У свету се за вежбе у хипотерапији користе и делфини.

Организатори хипотерапије су чланови  невладине организације "Отворени круг" и људи из коњичког клуба "Кремен" из Панчева. СО Панчево пружила је подршку за реализацију филма о хипотерапији, а финансије даје и "Ротари клуб" овог града.

----------------------------

Насмејано лице

Михајло болује од аутизма и никада није имао потребу да прича са људима из окружења. Највише поверења има у маму. Тимарећи са друговима Нину,  једну од кобила на којима вежба, одједном је осетио потребу да се некоме похвали. Отрчао је до Жељка, инструктора јахања, и довео га до коња. Насмејаног лица показивао му је учињено дело и рекао да је и сам у томе учествовао. Михајлу је коначно дозвољено да схвати своју вредност и да буде задовољан због тога.