Примакао се тренутак истине

Изгледало је то као да је „Караван братства и јединства” поново стигао у Србију. Републичке заставе свуда по граду (једино су се у међувремену негде изгубиле петокраке), насмејани и добро расположени председници у шетњи Калемегданом... ма, милина. Не буним се, само констатујем. Најзад, боље да се макар и помало лицемерно грлимо и смешкамо него да се искрено бијемо. А и треба ваљда да се, колико је год могуће, помогне сус(ј)едима у преломном тренутку њихових евроинтеграција. А они ће, када једног лепог дана дође ред и на нас, сигурно исто тако несебично узвратити.

Уосталом, Иво Јосиповић је заиста културан, образован и пристојан човек – све супротно у односу на свог претходника који се, поврх свега, баш истицао доследном антисрпском политиком и реториком. (А што опет нимало није сметало делу српског НВО сектора да га хвали и обожава.) Е, сад, ко би се још присећао да је управо Јосиповић својевремено био један од аутора хрватске тужбе против Србије? Или да је, рецимо, недавно хрватско сведочење у прилог косовској независности пред Судом правде у Хагу било једно од најтенденциознијих и најмалициознијих? Зато, најблаже речено, помало неуверљиво делују Јосиповићеве речи да „Хрватска не жели да се меша у односе између Србије и Косова”, када је у те односе Хрватска већ најдиректније и најпристрасније умешана.

Било како било, када је о Србији и Косову реч, примакао се тренутак истине. За пар дана моћи ћемо да се уверимо у квалитет међународне правде и њен домет. И да видимо како се ко за тај дан „Д” припремио. И како функционишу „двоструки колосеци” српске владе и колико нам је помогло пребацивање косовског чвора „са политичког на правни терен”? И јесмо ли се за ове две године нешто договорили са најмоћнијим светским факторима који су косовску независност спонзорисали и подржали? Јесмо ли обезбедили стратешку подршку неких других, такође моћних, не-западних играча и земаља у економском и геополитичком успону? Јесмо ли ојачали економију и војску?Јесмо ли нешто истрговали? Јесмо ли успоставили унутрашњи политички консензус? Јесмо ли данас спремнији да се косовској сецесији супротставимо – или смо пак уморнији, спремнији да је прихватимо и да се са неправдом помиримо?

Не бих да злослутим, али све ми се некако чини да ће у четвртак победу прогласити обе стране, с тим што ће после „пресуде” МСП-а позиција Србије вероватно бити ојачана са пар нових аргумената, а Косова за десетак и кусур нових признања.

Просто је невероватно колика је неспособност српских лидера да уче из историје, па чак и када је реч о блиској и непосредној прошлости. Заборавља се да је и Милошевић у другој половини деведесетих био и те како расположен за споразум са косовским Албанцима и да је у пар наврата – додуше, прекасно – на томе озбиљно радио и са Руговом и са странцима. Ђинђић је био отворено спреман да Косово дели. Коштуничина влада је током чувених бечких „преговора” о статусу косовским Албанцима нудила и од птице млеко, практично, државу у држави, под паролом „више од аутономије – мање од независности” и најразличитије правно-историјске моделе за то, почев од Јужног Тирола, до Хонгконга и Аланских острва. А за то време, не само Албанци, Вашингтон и Лондон, него и добар део домаће јавности причао је бајку о „Коштуничиној непопустљивости”, „аутизму” и „самоизолацији”.

Свако овде, изгледа, поверује да су претходници били глупи и неспособни и да ће баш он успети да се са странцима нагоди и при том очува и своју власт и виталне националне интересе. И да се у односу на то исплати претходно прогутати пар жаба и прихватити неколико „мањих” уступака.

Али све је то углавном само варка и (само)обмана која се увек завршава као варијација на тему оне изреке о ђаволу и сађењу тикава. Тражи се увек потпуна и безусловна капитулација, с тим да се као врхунски гест добре воље домаћим актерима „великодушно” допушта да ту капитулацију, према потреби, представе као компромис, или „победу”. И исто тако великодушно нуди плацебо у форми „оштре” патриотске реторике или чега год што империји у том тренутку није у првом плану.

Дакле, може Коштуница да грди НАТО и може да му се „стомак преврће” при помисли на трибунал, али нека не омета изручење Милошевића, нека прихвата СОФА споразум и нека не спречава „реформе” у области економије и безбедности. Може Николићу и Мркоњићу на мобилном да свира руска химна. Могу Тадић и Јеремић да машу са три прста и понављају како „никада, али никада” неће признати независност Косова. Али само нека ништа озбиљно не предузимају, нека не лобирају по свету против те независности и нека не ометају америчко лобирање „за”. Нека прихвате Ахтисаријев план и нека не дестабилизују независност и „територијални интегритет” Косова. А уколико којим случајем и којим чудом одбију тако великодушну понуду – ето нама нових „екстремиста” и „Милошевићевих следбеника” којима ће се већ, пре или касније, наћи нова, разуме се, „демократска” и „патриотска” алтернатива.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”