Жеља за сигурним послом

Према грубим проценама, јер прецизних нема, на београдским улицама живи и ради око 600 деце. У већини су то ромски дечаци и девојчице који немају адекватан смештај и исхрану.

Аки има четрнаест година и један је од сиромашних ромских дечака који редовно долази у Свратиште. Има много воље и жеље да настави започето школовање да би створио бољу будућност. Сад је распуст и више времена проводи радећи на улици. Већ неколико година пере аутомобилска стакла на једној од београдских раскрсница, јер свако ко се бави овим послом има своју локацију којој је веран.

Научио је да нема и да кубури са новцем, али то је прихватио као пролазну фазу у свом животу, с обзиром на то да има планове да се школује и постане добар занатлија. Још није одабрао занат којим би се бавио, али радо ће се запослити и у Градској чистоћи. То је посао којим се баве многи Роми и види да пристојно живе.

– Није лако радити „на брисаче”. То је несигуран посао: један дан има возача који баш хоће да им опереш стакла, други дан, као за инат, ретко ко жели да му переш шофершајбну.

Објашњава да су возачи различити. Неки се љуте што су ту и кажу да ометају саобраћај и да их треба хапсити.

– Ја увек радим када је црвено светло. Чим се упали зелено, склањам се са коловоза. То сам научио.

Најлепше је када неко каже да је брзо и лепо обавио посао и части га. Тад му је драго јер не само да је зарадио већ је добио и похвалу.

Његова мајка не ради. Није баш ни најбољег здравља. Отац сакупља старе новине и картоне, мада је срећан ако нађе неки комад гвожђа које је скупље од картона. Оцу помажу млађа браћа, повремено и Аки.

– Некада је с оцем ишла и мајка да би више сакупили, али сада нема снаге да се тиме бави. На поштеди је. Одменили смо је ми.

Свратиште је место на коме се Аки одмори од свега: рада на улици, брига због беспарице која му тешко пада... Како овде долазе углавном  његови вршњаци радо играју стони фудбал или разговарају. Када је топло са осталим друговима иде на купање на Аду.

– Овде добијемо велике пешкире, мајице и кратке панталоне. Ко нема, може да рачуна и на купаће. Када се вратимо, гладни смо, а овде имамо храну. Чека нас вечера. И још мало одмора, па идемо да прошетамо градом за своју душу, а онда у бараку на спавање.

Живи на периферији и као и многа сиромашна деца жели да има бољи живот када порасте. Није лако бити без новца, често гладан, жељан много чега.

Воли што у Свратиште може да сврати кад год пожели, јер је отворено двадесет четири сата. Увек су ту дежурни васпитачи. Ако затреба, неко од деце улице овде може и да преноћи. То је посебно изражено у зимским месецима када хладноћа стисне град, а они немају где да се згреју осим овде.

Деци која живе и раде на улици Свратиште зато и  јесте посебно и  јединствено место у овом великом граду и није ни чудо што им је толико прирасло за срце.

Снежана Прљевић