Нема и јаре и паре

Последњих дана развила се веома жива полемика, истина на страницама штампе, између потпредседника владе и министра за економију и регионални развој, Млађана Динкића и сталног представника Међународног монетарног фонда, Богдана Лисоволика. Повод?

Динкић заступа, теоријски, сасвим исправну идеју – повећајмо потрошњу не би ли покренули производњу. То су, коначно, листом урадиле готово све велике развијене земље – од Америке, преко Немачке до Јапана. С „малом” разликом што све те земље имају веома развијену индустрију и огроман извоз, а ми увоз. И Динкић је у складу са својим наумом, али и овлашћењима која има, покренуо нешто што би могло личити на убризгавање новца у привреду и јачање посрнулог стандарда грађана. Најпре субвенционисаним кредитима, а потом и конкретном исплатом од пет хиљадарки сваком државном раднику с платом мањом од 50.000 динара.

По Динкићу, судећи по последњим изјавама, то ни изблиза није довољно. Ваља се, каже, у предстојећим сусретима са ММФ, крајем августа, изборити за укидање свих рестрикција у повећавању плата и пензија. Србија, по Динкићу, не може издржати са оволиким платама и пензијама јесен и зиму.

Лисоволик, опрезним саветничким маниром, признаје ту опору чињеницу, додајући да он нема ништа против да се најугроженијима помогне неком врстом социјалне помоћи, али ништа више од тога – плате и пензије бар до априла идуће године морају бити на леду. Актуелни аранжман са ММФ, из многих других разлога, а понајмање због пара, не може се доводити у питање, јер иза Србије нема ко други да стане. Остаје, дакле, да у предстојећим сусретима Динкић убеди мисију из Вашингтона у исправност своје идеје.

Многи отворено сумњају у такав исход, не због Динкићеве рђаве преговарачке способности или непопустљивог става људи из ММФ, већ само због једне једине и економски тврдоглаве чињенице – Србија нема пара за повећање плата и пензија. Наш буџет већ је у дефициту од око пола милијарде евра. Зајмимо се на све стране и код домаћих и иностраних поверилаца. Све је мање оних који су спремни да нам дају кредит, али и купаца наших државних, дугорочних хартија од вредности.

Лисоволик упозорава да је Србији потребан развој већим домаћим и иностраним инвестицијама, растом запошљавања, повећавањем извоза, штедњом на свим нивоима, па тек након тога, када се створи нова вредност и постигне прираст националног колача, размишља о његовој расподели, па и платама и пензија.

Али, о свему овом, упозорава Лисоволик, одлуку треба да донесе влада у којој је и сам министар Динкић члан.

Одлука, каква год била, мора бити наша. ММФ, односно Лисоволик као саветник, то не може нити хоће да учини.

А јаре и паре не могу у исти час. Избор је само наш.