Nema i jare i pare

Poslednjih dana razvila se veoma živa polemika, istina na stranicama štampe, između potpredsednika vlade i ministra za ekonomiju i regionalni razvoj, Mlađana Dinkića i stalnog predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda, Bogdana Lisovolika. Povod?

Dinkić zastupa, teorijski, sasvim ispravnu ideju – povećajmo potrošnju ne bi li pokrenuli proizvodnju. To su, konačno, listom uradile gotovo sve velike razvijene zemlje – od Amerike, preko Nemačke do Japana. S „malom” razlikom što sve te zemlje imaju veoma razvijenu industriju i ogroman izvoz, a mi uvoz. I Dinkić je u skladu sa svojim naumom, ali i ovlašćenjima koja ima, pokrenuo nešto što bi moglo ličiti na ubrizgavanje novca u privredu i jačanje posrnulog standarda građana. Najpre subvencionisanim kreditima, a potom i konkretnom isplatom od pet hiljadarki svakom državnom radniku s platom manjom od 50.000 dinara.

Po Dinkiću, sudeći po poslednjim izjavama, to ni izbliza nije dovoljno. Valja se, kaže, u predstojećim susretima sa MMF, krajem avgusta, izboriti za ukidanje svih restrikcija u povećavanju plata i penzija. Srbija, po Dinkiću, ne može izdržati sa ovolikim platama i penzijama jesen i zimu.

Lisovolik, opreznim savetničkim manirom, priznaje tu oporu činjenicu, dodajući da on nema ništa protiv da se najugroženijima pomogne nekom vrstom socijalne pomoći, ali ništa više od toga – plate i penzije bar do aprila iduće godine moraju biti na ledu. Aktuelni aranžman sa MMF, iz mnogih drugih razloga, a ponajmanje zbog para, ne može se dovoditi u pitanje, jer iza Srbije nema ko drugi da stane. Ostaje, dakle, da u predstojećim susretima Dinkić ubedi misiju iz Vašingtona u ispravnost svoje ideje.

Mnogi otvoreno sumnjaju u takav ishod, ne zbog Dinkićeve rđave pregovaračke sposobnosti ili nepopustljivog stava ljudi iz MMF, već samo zbog jedne jedine i ekonomski tvrdoglave činjenice – Srbija nema para za povećanje plata i penzija. Naš budžet već je u deficitu od oko pola milijarde evra. Zajmimo se na sve strane i kod domaćih i inostranih poverilaca. Sve je manje onih koji su spremni da nam daju kredit, ali i kupaca naših državnih, dugoročnih hartija od vrednosti.

Lisovolik upozorava da je Srbiji potreban razvoj većim domaćim i inostranim investicijama, rastom zapošljavanja, povećavanjem izvoza, štednjom na svim nivoima, pa tek nakon toga, kada se stvori nova vrednost i postigne prirast nacionalnog kolača, razmišlja o njegovoj raspodeli, pa i platama i penzija.

Ali, o svemu ovom, upozorava Lisovolik, odluku treba da donese vlada u kojoj je i sam ministar Dinkić član.

Odluka, kakva god bila, mora biti naša. MMF, odnosno Lisovolik kao savetnik, to ne može niti hoće da učini.

A jare i pare ne mogu u isti čas. Izbor je samo naš.