Туга у загаситим очима

Има тек петнаест година. Девојчица је некада редовно долазила у Свратиште, а онда су се рађале њене млађе сестре и морала је да брине о њима. И овога пута, после много прескочених дана долазака на ово њој иначе драго место, стигла је ујутру водећи за руку две мале девојчице, једну од шест и другу од три године. Није имала где да их остави.

– Шта ћу, нема ко да их чува.

Није била рада пуно да прича, стидела се јер ме није познавала. Дошла је да се окупају и она и сестрице, јер у бараци у којој живе нема воде, а врућина је неподношљива. Изашла је напоље и села на степеник. Пришла сам јој и питала је да ми слободно каже шта је мучи.

– Није ми добро.

Позвала сам медицинску сестра Ранку и пренела јој Сафетине речи. По девојчици која је толико мршава да нема више од тридесет килограма или који грам више, упалих лепих тамних очију, могло је да се закључи да има здравствених тегоба.

– Слушај, ти мораш да одеш код лекара. Снађи се како знаш да неко причува мале – одговорила јој је сестра Ранка.

– А бебу? Знаш да имам сестру од годину дана.

– Нека и њу причувају браћа, а ти да си дошла сама и да те волонтерка одведе код лекара.

– Све ме боли – поновила је.

– Како да те не боли када си стално над коритом сагнута док переш веш – рече Ранка, која се убрзо вратила са витаминима у руци.

– Ово да узимаш по једну ујутру и увече. И да си дошла да одеш лекару. Да ли ти је јасно? Ово је договорено.

– Немам књижицу.

– Одвешћe те волонтерка. Ништа ти не брини. Само дођи. И још нешто – ако си раније долазила у Свратиште да би појела скувано, зашто си престала? Нека те браћа одмене, јер и они долазе овде, па на смену једите. Има свега.

Сафета ме је посматрала тужним погледом. Желела сам да знам шта је разлог. Сама ми је рекла:

– Е, док је био тата поред мене имала сам све, а сада сам као клошарка. Јако сам везана за њега. Много ми недостаје.

Некада је ишла у школу, а онда је престала јер је морала да помаже мајци око сестара. Волела би да јој је живот другачији, да има, пре свега, да поједе нешто што воли:

– E, колико дана јe било да немам ни залогај хлеба. Можеш да будеш гладан дан, два али дуже – то је страшно.

Сестра Ранка је позвала њена два брата и објаснила им да Сафета мора више да се одмара и да јој помогну да одведу мале сестре кући.

Полако се мрак надвијао над Свратиште. Дечаци су послушали сестра Ранку и заједно са Сафетом повели сестре у бараку на крају града.

Снежана Прљевић