Политичка геометрија у време кризе

Још је сувише рано за оцену ефеката светске финансијске кризе, јер ни сама криза није завршена, а поготову нису окончани њени ефекти. Оно што се чини очигледним јесте да је криза први пут довела Кину на светску политичку и економску позорницу у облику велесиле, да је зауставила раст моћи и утицаја САД и да је маргинализовала Русију.

У последњих неколико месеци био сам на неколико међународних конференција где се говорило о светској финансијској кризи. Две земље су биле далеко највише помињане: Америка и Кина. Једна земља се уопште није помињала: Русија.

Међузависност Америке и Кине коју је ова криза јасно разоткрила јесте за сваког економисту или политичког аналитичара који је рецимо преспавао последњих 20 година и држао се онога што се некада (и данас) учило из економије и политике право чудо. Једна сиромашна земља (са дохотком по становнику једнаким десетини америчког) постала је највећи кредитор најбогатије земље света. Кина држи скоро 900 милијарди у америчким државним обвезницама. Основни став у економији јесте да капитал иде од богатих ка сиромашним земљама. То се овде обрнуло. Кина је толико уложила у америчке обвезнице зато што њено сиромашно становништво сувише штеди, док америчко богато становништво потроши све што заради, па чак и више од тога. Ево новог парадокса: у основама економије учимо да сиромашни не штеде и да једино богати то могу себи да приуште. И Кина и Америка у економском смислу располажу такозваном ,,екстремном опцијом”, тј. могу економски угрозити једна другу, али би, радећи то, сами још више изгубили. Кина може да престане да купује америчке обвезнице, али нема бољих алтернатива у које би улагала новац. Америка може да обвезнице обезвреди кроз инфлацију или у крајњој инстанци да банкротира. Али, онда јој више нико неће позајмљивати новац. Тако смо дошли до највећег парадокса: номинално комунистичка земља и водећа капиталистичка земља су економски потпуно међусобно зависне, ,,осуђене” на сарадњу. Где се дела класна борба на глобалном нивоу, како је проповедао Мао Цедунг чији се лик још увек смеши са сваке новчанице кинеског јуана?

Али док утицај Кине несумњиво расте, значај Русије опада. У последње две године Кина је расла по стопи од скоро десет одсто годишње; Русија је имала негативни раст. Тако се опет појавио јаз из деведесетих година прошлог века када је Кина расла по двоцифреним стопама, а Русија опадала – такође често по двоцифреним стопама. Штавише, криза је оголила слабости Русије: после 20 година транзиције и скоро век после почетка масовне индустријализације, учешће нафте и гаса у извозу је 70 одсто, а сем у војној индустрији, Русија нема ниједан препознатљив и извозно успешан производ. Путинске године економског раста биле су базиране на високој цени нафте и скоро ни на чему другом. Тога је свестан  и председник Медведев чија је нова политичка стратегија и званично базирана на економској и технолошкој сарадњи са Западом како би се модернизовала руска привреда. Значи, на истој стратегији коју, са прилично мршавим резултатима, Русија води још од времена Петра Великог. Даља руска слабост је низак фертилитет и пад становништва (који ублажује само механички прилив Руса из околних република), као и смањење образовног нивоа становништва: у резултатима међународних ПИСА истраживања из области природних наука, руски средњошколци имају резултате испод ОЕЦД просека, на нивоу Италије и Португала.

Наравно, ни са Кином ствари не стоје сјајно у свим областима. И Кина има дугорочни проблем становништва: политика једног детета је смањила природни прираштај, али је, због јасно изражене преференције родитеља према мушкој деци, довела до великог дебаланса између мушкараца и жена. Рачуна се да ће 2020. године Кина имати вишак од 24 милиона мушкараца у добу када се оснива породица. Где ће ти Кинези наћи себи жене? Следећи је политички проблем. Он је заједнички Русији и Кини. Ниједна није трајно решила проблем мирне и законске смењивости власти. Кина има једнопартијски систем, где све на први поглед функционише глатко. Али када нема јасних правила о начину доласка на власт, питање је само времена када ће једна или неколико амбициозних личности цео тај систем консензуса растурити да би приграбили што више моћи. Русија је у делимично повољнијој ситуацији: нека основна правила постоје и тандем Путин–Медведев функционише без спољних знакова сукоба. Али систем који се базира на договору два човека није дугорочно стабилан. Последњи избори, где је Путинова странка доспела до огромне већине у Думи на веома дубиозан начин, обесмислили су демократију и показали да у неким другим околностима неки други председник може на исти начин доћи до већине. Партијски живот у Русији је скоро потпуно замро.

Значи, док на кратки или средњи рок, можемо очекивати пораст утицаја Кине, на дужи рок то није извесно. Две велике земље, чије се контуре тек помаљају, и које су обе, за разлику од Русије и Кине, постале стабилне демократије са смењивошћу власти и високим стопама раста, Индија и Бразил, играће све значајнију улогу. Тако ће можда ефекти ове кризе заиста довести до неког мултиполарног света, петоугла, шестоугла или неке друге геометријске фигуре.

Карнегијева задужбина за мир