Пасивни су људи а не земља

ПРИБОЈ, ЈЕЛАЧА – "И они горе до председника државе не могу без хлеба и онога с хлебом. Хране никада неће бити много. Увек сам говорио кад људи веле да је нешто пасивно: ’Нема у Србији пасивне једне стопе земље, само људи могу да буду пасивни!’ И на највећем голом брду човек ће нешто направити ако зна шта треба да уради, а можеш да га пошаљеш у Мачву не вреди му кад неће да ради."

Старина Јован Полић, као један од многобројних произвођача који су прихватили пројекат гајења питомог лешника Фондације за Рашку област из Београда, са својих скоро осам деценија живота и верности селу не губи наду и самопоуздање, ради са својим укућанима на имању у засеоку Јелаче, у живописном пределу Рашке области између Кокиног Брода и Прибоја, сведочећи речју и својим резултатима како се од села може солидно живети.

Живи као у граду

Иако се за овај крај може рећи да изгледа свакако, само не питомо, посебно кад се крене узбрдо излоканим и неодржаваним путевима, који су овде некада направљени управо захваљујући нашем домаћину, тадашњем секретару месне заједнице, он уверљиво вели:

– Годину дана радио сам у пољопривреди у Швајцарској. Кад сам видео шта људи раде, шта земља може да пружи и како од ње може да се живи, онда нико не може да ме убеди да човек на земљи мора да се буде сиромах. Зато и нисам отишао одавде, јер се мој живот није у суштини разликовао од живота неког становника у граду. Чак је и лепши, имам воду, природу... Фалила је струја, то сам довео у целу месну заједницу, па пут пред сваку кућу... Али се то данас слабо одржава, мада ваља народу и проходно је колико-толико... Онда су у сваку кућу доведени и вода и телефон. То су основне ствари да можеш да кренеш...

Данас је домаћинство Јована Полића са нешто више од шест хектара обрадиве земље подељено међу његовом децом. Два сина, ћерка и осморо унучади, од којих њих седморо већ студира, практичан су биланс живота на земљи и од земље. При томе, један син је остао да живи од пољопривреде, други је инжењер у Прибоју, кћерка професор, али нико није рекао збогом пољопривреди. Домаћин Јован је земљу поделио деци, али се, како каже, за све још он пита. Како и не би кад је у сваком новом искораку у производњи хране он био предводник. Први је почео да ради "вештачке ливаде", први је бацао на земљу вештачко ђубриво, његов малињак је био први овом крају, од њега је све почело, а данас је произвођач питомог лешника који је на пола хектара већ засадио 200 садница, поклон Фондације за Рашку област "Миливоје Мића Мандић" из Београда.

Истина, вели, многи малињаци данас се крче, јер су трошкови велики, а уз цену испод једног евра по килограму не исплати се више бавити се тиме. Иако пионир у малинарству, размишља да малине замени лешницима.

– За лешник је важно ђубрење, редовна обрада и да има довољно влаге. Ово поднебље је одлично за лешник, имам раније посађених десетак и добро рађају. Потребне су четири године да леска почне да рађа. С једне леске уз добру обраду и земљу може да се убере од пет до 10 килограма. Боље је имати и мање па боље обрађивати, него имати пуно па не одржавати. Под лешником ми је око пола хектара. Овде се не исплати сејати кукуруз и пшеницу, па ће људи уместо тога гајити лешник, јер је то профитабилније – стручно објашњава наш домаћин.

Финансира наследнике

Дугогодишње искуство на српском тржишту научило га је да буде сам свој агроекономиста. Та врста школовања много га је коштала. Једне године произвео је пет тона лубеница, али како тада није било ни превоза ни пута, лубеницом се наслађивала – стока. Једно време бавио се производњом паприке, снабдевајући читав овај крај. Данас је његов парадајз надалеко чувен и не стигне да сазри колико је тражен, а цени га 50 динара – више него на пијаци у Прибоју. Они који су му се смејали када је јесенас плаћао 50 семенки око 5.000 динара данас мудро ћуте.

– Нисмо напамет одабрали саднице лешника. Консултујући стручњаке дошли смо до уверења да робна производња питомог лешника може економски да препороди Рашку област. По једном хектару и 500 садница, чист приход је милион динара. То овде ниједна култура не може да омогући. Лешник је много лакше одгајати него многе друге културе, рецимо малину. Поделили смо до сада око 8.000 садница, а програм је за пет година 50.000 садница – веле у Фондацији за Рашку област, напомињући да пласман није проблем. Реч је о роби која може да стоји и није кварљива, а обавеза Фондације је да брине о пласману лешника. Плодове са 50.000 садница апсорбоваће, веле, београдски "Соко Штарк".

Будући да се у овом послу појављује као проблем "крцкање лешника", па је у бившој СФРЈ сав српски лешник ишао на крцкање у Словенију, Фондација се обавезала да ће кад дође време решити и тај проблем.

Иако се за све пита, старина Јован Полић лагано припрема терен да га неко млађи замени, али да се имање не угаси.