Некрунисани краљ театра

Полако... То бих ја извукао још више! Слободно... Још, још, још, немој да се мазиш... Ту бих ја пожурио. Гурај! Говори као после пелинковца. Опрезно... Све мери. Одмеравај. Скупљај се. Сад! Навали! Уђи у свађу, уједај! Гони га фуриозно! Сочно и сугестивно! Ја бих ту закочио... Мирније... Гледај га кроз зенице... Сад вуци, још. Још, још... Пази, топиш се у звуцима мелодије. Хоп! Јаче! Хајде, брже... гурај! Што си се следила? Прети му... Љупко! Врло добро!

Није оно што мислите, нити су ово речи некаквог ударника на грађевинској скели, већ је Бојан Ступица (1910-1970), тако ефектно и језгровито, подстицао глумце да се „откраве” и дају максимум на својим пробама. Због тога су га сигурно и звали човеком широких гестова а кратких реченица који глумца уме да „запали”.

Сећамо се данас овог мага театра на стогодишњицу његовог рођења, редитеља, сценографа и педагога о којем је толико тога речено а толико још може да се каже.

Таленат је оскудна реч да би се описао дар Бојана Ступице. Његово надахнуће, визионарство, рафинирани осећај за посматрање, ренесансна и особена личност, неукротив темперамент, ерудиција и поетичност обележили су значајан период у нашем позоришном животу.

Овај „некрунисани краљ позоришта”, архитекта по образовању, страсно је градио своје позоришне ликове али са истом енергијом подизао и велике позоришне куће. Он је адаптирао „Мањеж” за Југословенско драмско позориште, пројектовао првобитну зграду Атељеа 212, као и малу сцену ЈДП, која је после његове смрти понела његово име.

Словенац по рођењу, који је радио на свим југословенским сценама, оставио је иза себе изузетан опус – 116 режија на домаћим, и 14 на иностраним, сценама, 140 сценографија, 37 позоришних и филмских улога, а пред смрт изјавио да то није ни трећина онога што је желео да уради! Ни не чуди, новинар Богдан Тирнанић Тирке једном је записао да је Ступица пио, јео и волео за десеторицу, беспоштедно био самокритичан и живео 100 на сат ...

Какав је био, такве текстове је и бирао. Волео је динамичне драме које омогућавају позоришну и режијску узбудљивост. Радио је велике, ансамбл представе, а говорили су да је посебно „негативце” психолошки убедљиво нијансирао, бранећи њихове ставове, не би ли избегао, за оно време уобичајену соцреалистичку, црно-белу слику „непријатеља”. Ни то није вредело критичарима, па је редитељ Дунда Мароја, Крваве свадбе, Краља Бетајнове, Ујка Вање, Рибарских свађа, Леде, Мирандолине, Мудре глупаче, био и слављен и оспораван, због склоности театрализацији, ефектима и стилизацији…

Према сећањима студената, која је забележио његов редитељ- помоћник Миленко Мисаиловић у монографији „Бојан Ступица великан театра” (2008), чак и кад је предавао сувопарну Историју режије, редитељ Ступица је импровизовао. Предавања је претварао у пробе, а часови су му били веома флуидни и готово „заразни”. Тешко их је, кажу, било пратити а камоли записивати. Говорио је брзо и ватрено уз бујицу луцидних идеја, дигресија, поетских исказа, заносног узлета маште и реторике.

„Опусти се, не бој се ничег. Нисам ни ја увек паметан. Слободно, зграби самог себе и избаци се као ђуле из топа” – храбрио је тим речима своје глумачко јато...

Увек са глумцима, маг театра је и приватни живот провео са глумицама. Прву половину живота уз животну сапутницу Саву Северову, другу уз Миру Ступицу.

У књизи „Шака соли” (2006) Мира Ступица писала је о оној јакој али и рањивој страни великог редитеља. Он је, како наводи, умео да жену обаспе нежношћу, накитом и улогама, али је заузврат тражио бескрајно дивљење. Речита епизода из њиховог саживота, збила се за кухињским столом. Наиме, ако би већ својој Мири зготовио ручак, редитељ је онда упорно настојао да сазна и да ли је јело успело.

После сваког залогаја она би рекла да је „дивно”, он „шта кажеш?”, „савршено”, „ти си најбољи”, а он „мммм, шта кажеш?” – „бољи си кувар и од Вокија Костића!”…

Награду „Бојан Ступица” Савез драмских уметника установио 1970. после његове смрти као израз поштовања и дивљења једном од наших најзначајнијих редитељских имена. Или, како стоји у Правилнику

СДУС-а, „да присуство Бојана Ступице буде трајно сачувано у животу наше земље, да истакне његов удео и подстакне нова тражења у области позоришне режије коју је Бојан Ступица унапређивао, развијао и дао јој посебно обележје”.

Мали омаж великом редитељу завршићемо његовим речима:

„Живот је чудан и пун обрта. У време када сам највише залазио у позориште и биоскоп, у време када сам највише желео, тад нисам имао пара. У биоскопу сам седео у првом реду, у позоришту у последњем. Данас, када сам угледан грађанин, седим у последњим редовима биоскопа и првим редовима у позоришту. И то ми се уопште не свиђа…”

М. Сретеновић