Кинески повртари напустили Лесковац

Лесковац – Бивши радник „Леминда” Слободан Виденовић из Печењевца није ни слутио да ће једног дана постати повртар, и то по кинеској технологији. Све је почело од случајног сусрета са Кинезима који су пре неколико година у Печењевцу купили два и по хектара земље од посусталог предузећа „Пољопривреда” и на њему основали економију са органском производњом поврћа по кинеској рецептури. Слободана су срели у потрази за водом и од тада је он постао њихова „десна рука”.

Када је шеснаесторо кинеских повртара из места Ланџу пре годину дана напустило Печењевце, власник Хуан Љаншенг је комплетну економију поверио Слободану.

– Отишли су, јер нису могли да остваре оно што су планирали, а то је да добију обећаних још пет и по хектара земље. Њих је било шеснаесторо и на овој површини производња им је била нерентабилна. Власник се преселио у Житорађу, а у очекивању повољне цене да прода земљу, комплетно имање је поверио мени да се старам о њему – прича за „Политику” новопечени повртар.

Слободан и његова супруга Олгица наставили су производњу поврћа на пола хектара – у две „зелене куће” које су подигли Кинези, у неколико пластеника и на отвореним лејама. Користе кинеско семе за парадајз, краставац, дињу, док су лубенице наше и, наравно, љуте папричице. Ускоро планира да „запати” и семе кинеског кромпира, који по боји подсећа на цвеклу, а које, иначе, до сада није изашло изван граница Кине, јер се ро семе не извози. У Кини је то дефицитаран производ и кошта 1,25 евра по килограму.

– Кинези све раде ручно, не користе машине и гориво, а струју користе само за пумпу за воду. Коров плеве ручно, поврће не прскају, користе стајско и кокошје ђубриво, у питању је права органска производња. Северни зид „зелених кућа” је од блата, односно, од непечене цигле и он чува оптималну температуру и апсорбује вишак влаге која је главни узрочник биљних болести. На крову на јужној страни је фолија, тако да има светлости и вентилације. Ја не употребљавам никаква хемијска средства, сем у производњи расада када користим средства за заштиту биља на десет дана после ницања и пред садњу. После тога нема никаквог хемијског третмана. Овдашњи повртари користе растворљива ђубрива и њихов парадајз има лепу, црвену боју, али је без мириса и укуса. Мој парадајз је блеђи, али је зрео и укусан – објашњава Слободан.

Његово поврће, каже, купују они који га познају и они који знају шта значи органска храна. Накупцима не продаје, хоће да буде „директан продавац”, како би сачувао реноме доброг произвођача. Нажалост, истиче, за здраву храну нема великог интересовања.

– Култура исхране код нас је на нули. Људи дају паре за све и свашта, а када је храна у питању, свеједно им је шта једу – сматра Печењевчанин који осваја кинеску технологију у производњи парадајза и краставаца.

Да је цена боља, могао би да повећа производњу и да упосли неколико радника, али по садашњим ценама, вели, нема ни за њега, а камоли за раднике. Килограм парадајза на кванташу је 30 динара, а то је, по његовој оцени, најнижа цена тог поврћа у региону.

– Однос државе према пољопривреди је такав да ће Србија за неколико година да увози храну. Највећи проблем су цене на које произвођач не утиче, већ их формирају накупци. За један производ циклус је најмање четири и по до пет месеци, улагања су велика, посао још већи, а цена ниска – вајка се Слободан.

Милан Момчиловић