Тријумф црвеног брда

Завршен у последњем тренутку, уз велику муку и стрпљиво куцање на врата Филмског центра Србије пред којима вазда предност имају неки снажнији, моћнији и власти блискији филмски ствараоци, дебитантски филм „Тилва Рош” Николе Лежаића вратио се са недавно завршеног „Сарајево филм фестивала” сва две велике награде.

Једна јеона главна – „Срце Сарајева” за најбољи филм (и 25.000 евра које обезбеђује Савет Европе), а друга – награда за најбољег глумца која је припала натуршчику Марку Тодоровићу. Огроман успех за српску филмску младост – сценаристу и редитеља Лежаића и продуцента Уроша Томића, њихову малену продуцентску кућу тако адекватног назива „Кисело дете”, али и за комплетну екипу овог филма који, у најкраћем, говори о троје младих људи из Бора, судбински увезаних у протесте за социјална права радника на улицама некада највећег рудника бакра у Европи.

Име Николе Лежаића није непознато у филмској породици Србије, јер је као аутор неколико краткометражних и документарних филмова већ био запажен, па и награђен за кратки филм „Боксер иде у рај” (Београд, Тел Авив, Скопље, Монпеље). Рођен у Бору (1981) којем је и посветио свој дугометражни првенац, Лежаић је завршио Факултет драмских уметности у Београду у класи професора – редитеља Дарка Бајића, а по завршетку школовања заједно је са Томићем узео „ствар у своје руке” решивши да не чека да се ствари догоде већ да им пође у сусрет.

Тако се и догодио филм „Тилва Рош”, што на влашком значи црвено брдо. Тинејџерска драма која тематизује односе тинејџера,ухваћених у вакууму између детињства и уласка у свет одраслих,у којем их ништа добро нити перспективно не очекује. Естетиком, темом и поступком неодољиво подсећа на Гас ван Сентов „Параноид парк”, што није за замерање. Напротив. Лежаић се фокусира на омалену скејтерску заједницу, српску „јутјуб” и „фејсбук” генерацију која се културолошки не разликује од било које друге у свеопште глобализованом (западном) свету. Транспонујући специфичну скејтерску естетику бунтовништва у домаћи контекст, у транзицијском простору и времену, Лежаић наговештава униформност будућности и указује на непостојећу слободу од социокултуролошког детерминизма.

(/slika2)Млади аутор се определио за рад са глумцима-натуршчицима што је предео увек пун замки. Међутим, Лежаићу полази за руком да сву тинејџерску деструкцију, емоције које измичу контроли и спонтаност тренутка, споји и укомпонује у доследан филмски облик. Смештајући своје аутентичне, искрене и неспутане младе јунаке у простор опустелог црвеног брда (црвени трагови руде бакра) осиромашеног рударског краја, Никола Лежаић портретише судбине и појединачне и групне, стварајући драму која надраста локалне оквире и уздиже се на универзални план. Не чуди зато што је филм „Тилва Рош” већ првим изласком пред публику на регионалној премијери на „Сарајево филм фестивалу”, оставио тако снажан утисак на међународни жири којем је председавао румунски редитељ Кристи Пуиу („Смрт господина Лазарескуа”, „Аурора”...) и што га је предстојећи филмски фестивал, онај веома угледни у Локарну (Швајцарска), такође уврстио у такмичарски програм,те ће тамо већ 8. августа имати и своју светску премијеру.

„Награде и фестивали за младог човека су средство за добијање кредибилитета”, радо ће рећи Лежаић и додати да је то и „начин да се скрене пажња на себе и сугерише онима који држе новац да си битан и да твој рад неко негде цени”. Са првим изласком у свет и првом великом наградом, Лежаић је ову врсту „сугестије” маестрално извео. Добро је проценио да коднас и даље важи правило да „најтеже је бити пророк у свом селу”, те је одлучио да се покаже прво свету па тек онда нама. Премијера филма „Тилва Рош” у Србији заказана је за јесен.

-----------------------------------------------------------

Никола Лежаић: „Тилва Рош” није настао из великих амбиција освајања света

– Реално, нисмо се надали никаквој награди у Сарајеву, јер смо сматрали да су мале шансе да се понови претходна година, када је „Срце Сарајева” освојио Владимир Перишић за филм „Обични људи”. Нисмо се надали ни због тога што овај филм није настајао из великих амбиција „освајања света”, већ смо га радили више за себе и у духу онога што и сами волимо да гледамо. Дивно је што се то допало и другима– каже за „Политику” Никола Лежаић, додајући да му је намера била да овим филмом покаже „то најдуже лето које човек у животу има пошто заврши средњу школу, лето у којем га не интересују ни друштвени ни социјални проблеми”.

– Идеја нам је била да задржимо клиначки дух у себи, а не да мислимо о ономе што нас чека: на плаћање кирије, тражење посла, наставак школовања или на било коју другу велику животну тему– каже Лежаић...