„Култура” безимених отпада

Вишегодишња најезда лопова који краду металне, бакарне, бронзанепредмете, како би их на неком отпаду продали као „старо гвожђе” не престаје, а посао дрских бандита очигледно цвета захваљујући „црном” тржишту и доброј потражњи за секундарним сировинама. Држава најављује да ће се обрачунати са криминалцима који под окриљем ноћи пљачкају све – од културно-историјских споменика до акумулатора, али се мало ко сети да помене оне који откупљују плен.

Пре два и по месеца скулптура шегрта Саве са Чукур-чесме је нестала после бруталног скрнављена и у деловима продата на једном отпаду у Крњачи. Полиција је скулптуру пронашла, али никад се није сазнао назив фирме на чијем плацу је ово знамење бачено у блато. Не само да ово није једино анонимно стовариште, већ сличне „оазе” мутних трансакција ничу преко ноћи широм престоничке периферије. Контролише ли их ико и када?

Нико не умањује кривицу бандита који са јавних, а све чешће и приватних добара односе све што им дође под руку, али зар подједнако нису одговорни и они који са криминалцима сарађују? Зар то по закону не би требало тумачити као кривично дело и на који начин се нелегални откупи санкционишу?

Они којима целог живота кроз руке пролази расходовани метал, само „наивно” прокоментаришу „да не знају шта су откупили”. Смеју ли се они тако у лице јавности и држави или бронзана скулптура и трули делови неког шпорета заиста изгледају исто? Наводно, власницима отпада ни не пада на памет да су бакарни намотаји извађени из лифтова, или је олук скинут са цркве, позоришта, приватне куће... Исто је и са електричним кабловима, јер чак и када чују да је неки крај остао без струје, а на њиховом стоваришту освану десетине килограма проводника, саучесници бандита уверавају да нису имали појма. На одбачене ствари личе им и фењери, свећњаци и ковани предмети са гробова.

Уместо обрачуна са људима који очигледно немају више обзира од бандита и који негују „културу” безимених отпада, надлежни као да признају пораз и размишљају о томе да се споменици израђују од тврде пластике. Уништитеље наше баштине победићемо, дакле, ако будемо правили копије. Истина је да је прескупо обезбедити сва спомен-обележја у граду, али зар је толико тешко у корену сасећи „црно” тржиште и тако похаре учинити неисплативим.

Не само да бисмо сачували наше културно наслеђе него бисмо спасили и лифтове, олуке, каблове, шахтове, водоводне цеви... Уместо постављања скупих видео-надзора, зар није јефтиније да полиција и инспекција чешће обилазе отпаде, да надлежни у држави организују непрекидни надзор откупљивача, да се држава умеша у контролу њиховог пословања, да одвоји статуе од крша и кородирале гвожђурије, да пропише казне и то строге?