„Kultura” bezimenih otpada

Višegodišnja najezda lopova koji kradu metalne, bakarne, bronzanepredmete, kako bi ih na nekom otpadu prodali kao „staro gvožđe” ne prestaje, a posao drskih bandita očigledno cveta zahvaljujući „crnom” tržištu i dobroj potražnji za sekundarnim sirovinama. Država najavljuje da će se obračunati sa kriminalcima koji pod okriljem noći pljačkaju sve – od kulturno-istorijskih spomenika do akumulatora, ali se malo ko seti da pomene one koji otkupljuju plen.

Pre dva i po meseca skulptura šegrta Save sa Čukur-česme je nestala posle brutalnog skrnavljena i u delovima prodata na jednom otpadu u Krnjači. Policija je skulpturu pronašla, ali nikad se nije saznao naziv firme na čijem placu je ovo znamenje bačeno u blato. Ne samo da ovo nije jedino anonimno stovarište, već slične „oaze” mutnih transakcija niču preko noći širom prestoničke periferije. Kontroliše li ih iko i kada?

Niko ne umanjuje krivicu bandita koji sa javnih, a sve češće i privatnih dobara odnose sve što im dođe pod ruku, ali zar podjednako nisu odgovorni i oni koji sa kriminalcima sarađuju? Zar to po zakonu ne bi trebalo tumačiti kao krivično delo i na koji način se nelegalni otkupi sankcionišu?

Oni kojima celog života kroz ruke prolazi rashodovani metal, samo „naivno” prokomentarišu „da ne znaju šta su otkupili”. Smeju li se oni tako u lice javnosti i državi ili bronzana skulptura i truli delovi nekog šporeta zaista izgledaju isto? Navodno, vlasnicima otpada ni ne pada na pamet da su bakarni namotaji izvađeni iz liftova, ili je oluk skinut sa crkve, pozorišta, privatne kuće... Isto je i sa električnim kablovima, jer čak i kada čuju da je neki kraj ostao bez struje, a na njihovom stovarištu osvanu desetine kilograma provodnika, saučesnici bandita uveravaju da nisu imali pojma. Na odbačene stvari liče im i fenjeri, svećnjaci i kovani predmeti sa grobova.

Umesto obračuna sa ljudima koji očigledno nemaju više obzira od bandita i koji neguju „kulturu” bezimenih otpada, nadležni kao da priznaju poraz i razmišljaju o tome da se spomenici izrađuju od tvrde plastike. Uništitelje naše baštine pobedićemo, dakle, ako budemo pravili kopije. Istina je da je preskupo obezbediti sva spomen-obeležja u gradu, ali zar je toliko teško u korenu saseći „crno” tržište i tako pohare učiniti neisplativim.

Ne samo da bismo sačuvali naše kulturno nasleđe nego bismo spasili i liftove, oluke, kablove, šahtove, vodovodne cevi... Umesto postavljanja skupih video-nadzora, zar nije jeftinije da policija i inspekcija češće obilaze otpade, da nadležni u državi organizuju neprekidni nadzor otkupljivača, da se država umeša u kontrolu njihovog poslovanja, da odvoji statue od krša i korodirale gvožđurije, da propiše kazne i to stroge?