Држава која (од)умире

Србија је заиста земља са много проблема. Свакодневно нас бомбардују вестима о економској кризи, слабо стојимо са савезницима, Сека још није одлучила кад ће да се венча, а ево и Звезда ће изгледа опет да остане без Лиге Европе.

Шалу на страну, заиста су ретки сектори у којима друштво и држава нечим могу да се похвале. Међу народом се шири апатија, а чини се да јаз између њега и политичке касте која одлучује о његовој судбини и усмерава токове и трендове никада није био већи. Услед гомиле свакодневних брига, информација и удара који захтевају тренутно реаговање, постаје тешко окренути се ка дугорочним, суштинским проблемима. Најважнији од њих свакако јесте демографско пропадање.

Становништво, познато је, спада у један од основних фактора постојања и дефинисања државе. Сва остала питања имају свој смисао само ако се односе на народ који живи на једном простору. Ако нема људи који ће да живе у некој земљи, она самим тим престаје да буде држава.

Становништво је једној држави неопходно за неколико основних функција: као радна снага, дакле они који стварају, производе и обезбеђују храну, материјална и духовна добра и тиме пуне буџет; као репродуктивна снага, дакле они који рађају децу и тако обезбеђују будућност; и коначно као потенцијални ратници, они који својом бројношћу и спремношћу одвраћају потенцијалне агресоре од угрожавања земље.

Код нас су недавно објављени званични подаци о демографским трендовима. Они су катастрофални. Годишње се рађа око 70.000 деце, а умире око 105.000 људи. Ако се овој разлици од 35.000 дода и непознат број економских имиграната (не постоје званични подаци, али упућени кажу да се овај тренд није смањио у протеклој деценији) долазимо до податка да Србија за десет година остаје без пола милиона становника. Просечна старост је прешла 40 година, што ће рећи да би у потенцијалној војној одбрани земље доминирали трећепозивци.

Последице оваквих трендова угрожавају безбедност земље и тиме што се јужни и источни крајеви немилице празне. Посебно су на удару села која буквално изумиру. Значајна је и чињеница да већинско становништво учествује у броју рођених са свега 50 одсто, што води рапидној измени демографске структуре. По правилу, то увек изазива и политичку нестабилност. У том правцу ће водити и чињеница да ће Србија врло скоро морати да почне да увози радну снагу (већ сада за сезонске послове недостаје око 25.000 људи). Дакле, ову земљу домицилно становништво ускоро неће моћи ни да економски одржава, ни да демографски обнавља, нити да је брани у евентуалним сукобима.

Још већи проблем од самих чињеница представља, чини се, начин на који владајућа елита дефинише узроке и види решења за овај проблем. Суштина њиховог објашњења своди се на чињеницу да смо сиромашна земља, да недостаје новца, и да морамо више да улажемо у превентиву здравља, вештачку оплодњу, изградњу дечјих игралишта, паркова итд. Све ово потпуно промашује проблем. Суштина проблема је самоубилачки, декадентни и дегенеративни систем вредности који је овде зацарио у последњих тридесет–четрдесет година.

Попис из 1971. последњи је на коме је забележен демографски раст. Већ 1981. је донела стагнацију и опадање. Дакле „веселе седамдесете“ са огромним порастом животног стандарда, ширењем западне хедонистичке популарне културе, промоцијом непродуктивне, девијантне сексуалности свих облика, и либерализацијом политике абортуса, као и са даљом стимулацијом пресељавања становништва из села у град, представљају почетак демографског пада у овој земљи. Све остало је само убрзавање тада започетих трендова, а суштина је потпуно измењена перцепција младог човека о томе шта је смисао живота и којим циљевима тежи. Његов систем вредности данас одређују телевизијске серије и ревијална штампа, односно посвећеност каријери и заради по сваку цену. Стога не изненађује што је у анкети рађеној пре неколико година чак четвртина студенткиња новосадског универзитета изјавила да себе уопште не види као мајку.

Детаљан преглед светских трендова у овој области неумољиво показује да је кључна детерминанта демографских кретања присуство или одсуство традиционалне религије у јавном животу. Тамо где она дефинише морал, систем вредности и пожељне циљеве, постоји раст – у Ирану се за последњих тридесет година становништво дуплирало упркос рату. Тамо где је религија деценијама истискивана, зацарио је декадентни хедонизам и ту је попут западне Европе очигледан демографски суноврат.

С обзиром на то да елита код нас наставља да промовише хедонистички и материјалистички систем вредности, да доноси законодавство које подрива традиционалну породицу, да промовише геј параде и слично, неумитно је да ће се трендови демографског пада наставити. Од комунистичке идеје о држави која одумире, стигли смо до земље која буквално умире.

виши научни сарадник Института за европске студије