Стечајни предујам из џепа радника

Врбас – Некада моћна фабрика за прераду пластичних маса „Мепол“ а. д. у Врбасу, која је до пре десетак година имала око 350 запослених, запала је у стечајни поступак, јер и поред свих досадашњих настојања није могла да се извуче из кризе, тако да су укупна дуговања већ премашила процењену вредност њеног укупног капитала. Ова мера Привредног суда у Новом Саду уследила је на иницијативу преосталих 35 радника и још неколицине малих акционара, који су из својих џепова прикупили 250.000 динара, колико је било потребно да се уплати као обавезни предујам за покретање стечајног поступка.

Чим је стигло решење о стечају, већина затечених радника отпуштена је с посла а у погону је задржано свега неколико запослених да би се, каже стечајни управник Јово Морача, „испуниле раније преузете обавезе према пословним партнерима“. И њима, међутим, након тога следује отказ. А да ли ће после капија ове фабрике остати дефинитивно закатанчена, а имовина распродата, или ће се наћи начин да се поново покрене производња – знаће се ускоро, можда већ до краја овог месеца.

– Стечајни поступак не мора обавезно да подразумева банкротство, већ даје и могућност темељне реорганизације, односно пословног и производног опоравка. Која ће од ових опција превладати, зависи од одлуке Већа поверилаца. А према првом увиду у затечено стање, фабрика има шанси да опстане, да се врати у привредне токове и да опет буде конкурентна на тржишту пластичне амбалаже у региону – сматра Јово Морача.

„Мепол“ је дужан око 200 милиона динара, највећи повериоци су пословни партнери, неке банке, пореска управа, као и некадашњи радници по основу неисплаћених вишемесечних зарада и доприноса за пензијско-инвалидско осигурање. Та дубиоза би се, вели наш саговорник, могла избалансирати, наравно уколико повериоци процене да је за њих исплативије да фабрика ради, него да сва имовина оде „на добош“. Јер, и поред вишегодишњег пословног суноврата, сачувана је целокупна фабричка инфраструктура, као и машине које би – истиче Стана Бекеш, председница синдиката „Солидарност“ – могле одмах да почну производњу „уз домаћинску организацију посла и осмишљену стратегију наступа на тржишту“.

– Уколико се предузеће, ипак, реорганизује, постоји могућност да се измире и дуговања према некадашњим радницима, која су у укупном збиру већа од 30 милиона динара. Али, по свој прилици, то неће значити да ће они бити враћени на посао. Међутим, ако не буде места за све, а нарочито за старије раднике, бићемо задовољни да се ангажују млађи људи и да се тако, колико-толико, смањи прекомерна незапосленост у овој средини – каже Стана Бекеш и наводи да су радници у минулих пет година упорно упозоравали фабричко руководство на неодрживост стања, у неколико наврата и штрајковали, покретали поступке пред судовима, тражили помоћ од државе, „да би се на крају сав тај очај преточио у стечај“.

П. Копривица