Последњи звиждук

На питање какво нам је судство и правосуђе, најтачнијиодговор можете да добијете ако поразговарате са грађанима испред,ама баш сваког, суда у Србији. Већина је незадовољна. Реформске муке нашег судства трају, али и боле, као и све порођајне муке.

Нико не спори да српско правосуђе мора, и то што брже, да се трансформише. Да докаже да све критике нису баш утемељене. Да не врлуда и да има чврсте законске аршине по којима поступа. Јер, нека суђења се обаве, за нас, метеорском брзином, а нека пређу у гњаважу, недоглед и преиспитивање колективне интелигенције народа.

На пример, судски процес назван „Индекс“ тапка у месту. Три и по године се развлачи. Сличне афере у Хрватској, рецимо, отворене су касније од наше а починиоци већ одрађују затворске казне. У Немачкој су професори који су примали мито да пропусте студенте, за два месеца „попили“ драстичне казне. И сам судија у нашој афери „Индекс“ признао је да не види крај тог отужног процеса.

Дакле, како да убрзамо судство и уједначимо судијске аршине. Да „Индекс“ траје мање него студирање, да процес против новинарке у Нишу има исти епилог као процес против новинарке у Јагодини или Београду. Јер, реч је о новинарској јавној речи која некима смета, некима не. Неке судије кажњавају новинаре, други их, за у основи исте оптужбе, ослобађају... Закон о информисању је „пао” пред уставним баријерама а судије као да нису обавештене о томе.

Пресуду Првог основног суда у Београду од 16 месеци затвора због претњи једној од новинарских хероина многи су у Србији поздравили. Вођа навијача Партизана осуђен је због угрожавања сигурности Бранкице Станковић а истовремено, Апелациони суд је укинуо решење о одбацивању оптужнице против шест навијача и вратио предмет суду на даље поступање. А тај исти Први основни суд недавно је закључио да то нису претње већ личне увреде упућене новинарки, која сад може, ако хоће, да навијаче тужи и да доказује да ли су или нису хтели да је заплаше, убију и слично…

Нација је колективни сведок да вођанавијача није на стадиону једини скандирао „отровна си као змија, проћи ћеш као Ћурувија”,што је тужилаштво оценило као претњу сигурности новинарки Б92.

Њему је практично изречена минимална казна јер је за дело за које је оптужен предвиђена казна од једне до осам година. У завршној речи, тужилаштво је указало на чињеницу да је дело извршено на стадиону пред великим бројем људи, што га чини друштвено крајње опасним. То су судије игнорисале. И тако унедоглед.

У фудбалској утакмици, судије имају, и морају да поштују, стриктна правила фудбалске игре. Утакмица траје 90 минута, плус продужетак од неколико минута. Када би, у теорији, наше судије у тогама, судиле фудбалску утакмицу, било би ту свачега. Продужетак би био дужи од регуларног тока, лопта у мрежи не би била довољан доказ постигнутог гола…