Љубавница ока

Пастернак је тврдио да личи на „набубрели ђеврек“, Бродски, који ју је годинама походио на Бадњи дан и касније одлучио да буде сахрањен на њеном гробљу, писао је да Венеција највише личи на „на два готово спојена крака јастога“. Ерика Џонг је годинама такође опсесивно посећивала Венецију и тврди да је Венеција „клопка за намучене духове, град – вампир“.

Предраг Матвејевић је, после једне од безбројних посета овом граду налик на сан који је оживео, написао: „Рђа је раскошна у Венецији. Патина је налик на позлату.“ Венеција је и овог лета „џиновско течно огледало“, где се испред палата, колонада, аркада, анђела, мозаика, орнамената, мермерне чипке, балкона и херувима које нагриза влага, тискају туристи што тетурају од лепоте, врућине и скупоће, заједно са сенкама мртвих које су само овде милокрвне, јарке и чврстог корака. Јер Венеција је место које степеном лепоте релативизује стварни живот и поништава смрт, а вода у каналима чува одсјаје свих нас који смо тамо ходочастили. Овде је Бајрон написао „Дон Жуана“, у овим уским улицама волели су се и варали једно друго Жорж Санд и Алфред де Мисе, Томас Ман је на венецијанском Лиду написао „Смрт у Венецији“, а Хемингвеј пио у „Харијевом бару“.

У кафеу „Флоријан“ и сада се у угловима чује како шумно дишу сени Марсела Пруста, Дикенса, Бајрона, Вагнера... Унутра, све је театарски пресвучено бордо плишем – и зидови, наравно.

Педесетих година двадесетог века, ту су еспреса и капучина заједно пили Одн, заједно са својом највећом љубављу, неверним Честером Калманом, и Стивен Спендер са супругом. Бродски се у младости заклињао да ће, ако икада успе да побегне из тадашње совјетске империје, одмах допутовати у Венецију, „изнајмити собу у приземљу неке palazzo тако да таласи бродића што пролазе пљускају у прозоре, написати неколико елегија док гаси цигарете о влажан камени под, да ће кашљати и пити, а кад понестане новца уместо карте за воз купити мали браунинг и просвирати себи метак кроз главу“.

Наравно, када је први пут дојурио у Венецију, њега је овде слао Ерос. У магли је чекао једну Венецијанку, високу, очију боје жада или меда, одевену у кожу танку као папир за увијање цигарета и – удату. Љубав се никада није догодила и Бродски је то назвао „издајом тканине“.

Овај град изазива пометњу и нешто дубље од љубави у сваком посетиоцу, а барокне и готске фасаде чији одрази подрхтавају у води, чине да нешто праисконско у човеку задрхти. Наиме, већи део људског тела јесте вода и зато земља људским бићима није најудобније боравиште. Венеција, та „љубавница ока“, град „од кога би веће чудо био само град сазидан у ваздуху“, поништава саму смрт, која овде наликује на бескрајно дуго роњење.

На венецијанском гробљу Сан Микеле сахрањени су, уз Бродског, Стравински, Дјагиљев, Паунд... Славни овде остају да почивају заувек, испод канонаде љубичастих облака који се крећу по небу налик на музичку партитуру, (глава месеца је глава бас кључа, а сунца – виолинског). Они мање славни после дванаест година бивају ексхумирани и сахрањени у заједничку гробницу. Али о овоме сами Венецијанци не желе да говоре. Славних Венецијанаца има веома много, као да је генијалност овде шикљала на сваком кораку и сама нарцисоидно привучена водом у којој може да се огледа. У једној малој грађевини, розе боје, крштен је, као недоношче, Венецијанац Антонио Вивалди. У страху да им прерано рођени син неће преживети, родитељи су га, као недоношче, крстили.

Но, судбина је хтела другачије у овом царству воде и светлости. Музика, вода и светлост јесу сестре близнакиње и под заштитом ове прве, Вивалди је стасао и стварао. Прву Недељу Вивалдија у Венецији организовала је Олга Раџ, супруга Езре Паунда. Једном је, при извођењу дугог комада, са много компликованих пасажа, требало да истовремено свира и окрене нотну страницу. У правом тренутку, једна рука се појавила пред њом и полако преврнула лист. „Тада сам први пут видела Игора Стравинског“, говорила је касније. При једној посети њој, Олга Раџ је дуго декламовала причу о „правом политичком опредељењу њеног супруга Паунда, који није био добро схваћен“. Ово је говорила Бродском и Сузан Зонтаг. Зонтагова је слушала, а Бродски се, по сопственом признању, концентрисао на колаче.

Седам векова раније, један осамнаестогодишњи младић кренуо је из Венеције на Далек исток. Када се много година касније вратио у Венецију, Венецијанац Марко Поло донео је и нешто што су Италијани назвали „цевчице“ – „spaghetti“. Тако је у Италију стигло оно што ће постати неизбежан део италијанске кухиње. Венецијанац је био и Луиђи да Порто (преминуо 1529), који би засигурно био заборављен да није аутор приче о Ромеу и Јулији. Шездесет шест година касније, за потребе театра, овај сиже ће искористити нико други до – Шекспир. Сами Венецијанци затворени су и неповерљиви према странцима. (Три пута је куга харала Венецијом и опрезност од онога што доносе у град непознати постала је овде генотип).

Чувене венецијанске палате махом су данас ненастањене, јер су у власништву богаташа који ту долазе да проведу тек неколико недеља годишње. Веома ретко је могуће ући у унутрашњост неке од тих грађевина чији зидови као да су оболели од неке ретке кожне болести. Унутра посетиоце очекује низ соба које се настављају једна на другу, „амфиладе“, и тај низ је, што даље идете, све мрачнији.

Тек каткад, кад онај који вас води подигне свећу или батеријску лампу, угледате коврџе Купидона или страсне очи светаца. И сами власници често не знају да вам одговоре ко је аутор тих величанствених слика, које попут водених створења живе без светлости, у таласима. Може бити да је аутор и сам Тицијан, један од оних становника Венеције кога је однела куга. Град на води често је горео – стихије воде и лепоте, привлачиле су трећу – стихију ватре. Више пута горела је и опера Фениче. Последњи пут пожар ју је захватио 1996. Брзо је реконструисана. Овде је први пут у историји изведена Вердијева „Травијата“, као и неколико Росинијевих опера. Дуждева палата, у којој је тамновао и двоструки агент – Казанова, горела је четири пута.

Најзанимљивији њен део се ређе отвара. У тајном делу Дуждеве палате, иза ормана библиотеке, полази пут ка просторијама које су се налазиле на последњем спрату, где су се помоћници венецијанских дуждева бавили тајним оптужбама и списима, скривени од свих. Гледано споља, овај део палате као да не постоји. У тајним деловима налази се и соба за мучење, са једином справом, канапом за истезање зглобова. Овде су и степенице којима је Казанова успео да побегне заједно са још једним затвореником, који је имао склоности сличне Казановиним, а био је – фратар.

Спољна блиставост Венеције била је надахнуће за Веронеза, Карпача, Ђорђона, Белинија, Тицијана, Тјепола. Од безбројних слика које живе у Венецији (пажљиво чуване, иако су чак и зидови Академије уметности са најпотпунијом збирком венецијанског сликарства украшени плавим воденим жигом – влагом), у сећање ми се увек враћа велико платно Веронеза, недавно рестаурирано. То је слика „Гозба у кући Левијевих“, започета 1573. као Тајна вечера. Но, сликару је инквизиција због паса, кепеца и пијанаца на слици, забранила да дело изложи јавности. Веронезе ништа није променио на слици, осим имена и тако је слика преживела инквизицију. Овог лета, лутајући вазда „кавернозном Венецијом“, мислила сам на Ахматову која је тврдила да је Италија сан коме се враћамо до краја живота. Кад год је потписница ових редова сањала Венецију, она је била предграђе једног другог света. Оног.

Као и све величанствено на овој грешној земљи, Венеција није оно што се на први поглед чини да јесте: Ерос у њој не влада, иако се чини да он увек иде под руку са лепотом, овај град воли самоћу и усамљенике и најлепши је зими – тада је најмање туриста. Такође, тешко да је ово град погодан за медене месеце (једна Венецијанка је прве брачне ноћи отровала свог супруга, краља Кипра и тако је Кипар постао део Венеције у 15. веку). „Ово је пре град за разводе“, тврдио је Бродски који је напомињао да је Венеција место где се никада не можете наспавати и у чијим је постељама, у свој оној чипки и сатену, тешко згрешити. Пошто овде око води љубав с градом. Тело тек за оком тетура, маленим улицама које подсећају на лавиринте из прве ноћи по умирању.

Сања Домазет