Најбоља на свету

Почетком осамдесетих на Бањицу је долазило и по 2.000 људи да посматра тренинге рукометашица Радничког. Многи од њих су волели рукомет, а сви су волели Светлану Цецу Китић.

Ни данас, ништа се није променило, што би се рекло, ни у глобалним оквирима. У интернет анкети Међународне светске рукометне федерације навијачи из целог света бирали су најбољу рукометашицу свих времена и Цеца је добила 84,1 одсто гласова.

Све до 14. године Цеца Китић, рођена пре пола века у Тузли, није знала да, како често тврди „рукомет тече њеним венама”. Тада је заиграла рукомет у Јединству, само годину дана касније по њу су дошли људи из београдског Радничког, а са 15 година одиграла је први меч у репрезентацији Југославије и пре дебија за клуб са Црвеног крста у којем је играла до 1988. када је напунила 28 година и, према тадашњим прописима, стекла право да оде у печалбу.

Са Радничким је за 12 година освојила 11 титула првака Југославије, шест пута тријумфовала у националном купу, три пута у Купу европских шампиона и једном у Купу купова. У свакој од тих победа била је нај у сваком погледу. Слично је било и у репрезентацији за коју је одиграла 202 утакмице и постигла рекордних 911 голова. Била је олимпијска шампионка 1984. (тада је проглашена за најлепшу учесницу Игара у конкуренцији 1.570 спортисткиња) и вицешампионка 1980, а два пута се окитила сребрном медаљом на светским шампионатима (1986. и 1990).

Прво признање примила је 1977. када је проглашена за најбољу младу рукометашицу света, а друго 1988. када је у првом избору ИХФ проглашена за најбољу рукометашицу света. То признање „стигло” ју је на Играма у Сеулу када је, мада у седмом месецу трудноће, бранила боје Југославије, коју ни до данас није прежалила.

Затим је играла у Италији, Шпанији и Немачкој и сви су јој узалудно нудили држављанство, била је тренер у Хаџићима, директор репрезентације БиХ. Играла је до 2006... Из Тузле поново је дошла у Београд крајем 2006. на позив Милутина Мркоњића, пријатеља из Радничког, да буде посланик СПС. Из Народне скупштине изашла је после једног мандата када је СПС њено место „трејдовао” са Јединственом Србијом. У Скупштини, пре свега, бринула је о спорту и, као мајка троје деце, о „страшно застрашујућем наталитету” у Србији.

Из четири брака и неколико, бурних ванбрачних веза, има троје деце (Николу 27, Мару 22, Александру 12). Са кћерком Маром (Богуновић) је заједно играла у Тузли и у Радничком, када се у 49. години реактивирала у жељи да допринесе опоравку свог клуба, којиводи заједно са четвртим супругом Миланом Магићем. Први брак са фудбалером Блажом Слишковићем трајао је четири месеца, а онда се удала за стару љубав Драгана Дашића, Николиног оца.

У браку са Гораном Богуновићем, у којем је добила кћерку Мару, била је пет година све док Горан није нестао негде у Мађарској (тај случај никада није разјашњен), док је Зоран КовачевићКоча, с којим је живела у ванбрачној заједници, убијен недељу дана пошто им се родила кћерка Александра.

Сада Светлана Китић има и унука Драгана и, мада бака, решена је да и наредне сезоне игра рукомет.

Живко Баљкас