Преко Косова до захлађења

Извесно захлађење политичких односа између Србије и Европске уније лако се могло предвидети, тим пре што је и недвосмислено најављивано у форми „борбе за интерпретацију“ мишљења Међународног суда правде. Борба за интерпретацију није ништа друго већ дипломатско натезање око текста резолуције којуће усвојитиГенералнаскупштинаУН, акојем присуствујемо од прошле недеље. Једино што се није могло предвидети, то је ниска позиција са које Србија улазиу ову фазу, захваљујући изразито неповољном мишљењу МСП-а.

Међународни суд је, нажалост, одбио да се кроз интерпретацију једностране декларације независности изјасни о суштинским стварима, па се мишљење може протумачити као покушај да се питање Косова третира као јединствен случај (а не правни преседан), који не може да послужи као повод запрецизније дефинисањеправана сецесију, критеријумаза признавање нових држава итд. Другим речима, наш проблем, и наша држава,сувише су мали да би се МСП усудио да преко овог случајаутврђује глобална правила. Пажљива анализа ће чак показати да је питање било у вези са„декларацијомо независности“,са малим „д“, док је суд у одговору користио „Декларација“, чиме је итехнички максимално сузио објекат свога мишљења. У суштини,МСП нам није дао муницију на коју смо рачунали, али није ни задао смртоносни ударац дипломатској борби.

Са правне стране извесна утеха се може наћи и у чињеници да је МСП изричито рекао да се одговором на постављено питање није изјаснио о томе да ли је Косово прибавило атрибуте државе, да ли су државе коју су га признале поступиле у складу са правом, нити да ли је постојало право на сецесију па је,следствено,та питања оставио и правно, а не само политички,отвореним. Кључно питање о праву на сецесију из овога разлога фигурира у српском предлогу резолуције.

Сада кад се косовско питање вратило на политички терен, кључна дилема јестеда ли Србија може у Генералној скупштини да добијенешто конкретно упркос неслагању већине европских држава, а да тиме не угрози своју европску перспективу.

Наиме, српска резолуција може да прође у Генералној скупштини само уколико нема јединственог става ЕУ о неком другом тексту, или организованог лобирања против српског предлога. То за сад није случај, будући да наш предлог генерално осуђује „једнострану сецесију“ и позива на преговоре „о свим отвореним питањима“, што су формулације против којих је тешко мобилисати све европске државе. Београд резолуцијом заправо жели да ојача своју позицију пред организовањепреговора са Приштином, будући да му је та позицијапослемишљења МСП-а додатно отежана.

Лобирање за резолуцију мора се, међутим,одвијати паралелно са консултацијама сa европским државама, где значајну улогу у посредовању могу имати земље које нису признале косовску независност. У Уједињеним нацијама Србија и ЕУ не смеју бити супротстављене стране, већ партнери који се о једној крупној ствари тренутно не слажу, али им је у заједничком интересу мир и просперитет у региону. У националном је интересу Србије да се очува међусобно поверење са ЕУ упркос манифестованим разликама поводом Косова. До даљих одлука у вези са проширењем ЕУ ионако неће доћи пре децембра, што оставља довољно времена за почетак изградње историјског компромиса и бољег усаглашавања даљих корака.

Кључни елемент српског предлога резолуције заправо је позив на преговоре изато преговорине би, са наше стране,требало унапред да буду условљени ни форматом ни садржајем,без обзира на исход гласања у Генералној скупштини. Једино на чемуСрбија мора да инсистира требало би да буду:присуство УН у будућим преговорима,поред ЕУ, и отворени списак тема на столу. То би нам омогућило да у случају немогућностивођења класичних статусних преговора будемо укључени у питања унутрашњег уређења на Косову и Метохији, као што су територијална организација, персонална аутономија, имовинска права, положај цркве и заштита баштине и др. То све представља много више од „техничких питања“.

Главни уредник часописа „Изазови европских интеграција“