Preko Kosova do zahlađenja

Izvesno zahlađenje političkih odnosa između Srbije i Evropske unije lako se moglo predvideti, tim pre što je i nedvosmisleno najavljivano u formi „borbe za interpretaciju“ mišljenja Međunarodnog suda pravde. Borba za interpretaciju nije ništa drugo već diplomatsko natezanje oko teksta rezolucije kojuće usvojitiGeneralnaskupštinaUN, akojem prisustvujemo od prošle nedelje. Jedino što se nije moglo predvideti, to je niska pozicija sa koje Srbija ulaziu ovu fazu, zahvaljujući izrazito nepovoljnom mišljenju MSP-a.

Međunarodni sud je, nažalost, odbio da se kroz interpretaciju jednostrane deklaracije nezavisnosti izjasni o suštinskim stvarima, pa se mišljenje može protumačiti kao pokušaj da se pitanje Kosova tretira kao jedinstven slučaj (a ne pravni presedan), koji ne može da posluži kao povod zapreciznije definisanjepravana secesiju, kriterijumaza priznavanje novih država itd. Drugim rečima, naš problem, i naša država,suviše su mali da bi se MSP usudio da preko ovog slučajautvrđuje globalna pravila. Pažljiva analiza će čak pokazati da je pitanje bilo u vezi sa„deklaracijomo nezavisnosti“,sa malim „d“, dok je sud u odgovoru koristio „Deklaracija“, čime je itehnički maksimalno suzio objekat svoga mišljenja. U suštini,MSP nam nije dao municiju na koju smo računali, ali nije ni zadao smrtonosni udarac diplomatskoj borbi.

Sa pravne strane izvesna uteha se može naći i u činjenici da je MSP izričito rekao da se odgovorom na postavljeno pitanje nije izjasnio o tome da li je Kosovo pribavilo atribute države, da li su države koju su ga priznale postupile u skladu sa pravom, niti da li je postojalo pravo na secesiju pa je,sledstveno,ta pitanja ostavio i pravno, a ne samo politički,otvorenim. Ključno pitanje o pravu na secesiju iz ovoga razloga figurira u srpskom predlogu rezolucije.

Sada kad se kosovsko pitanje vratilo na politički teren, ključna dilema jesteda li Srbija može u Generalnoj skupštini da dobijenešto konkretno uprkos neslaganju većine evropskih država, a da time ne ugrozi svoju evropsku perspektivu.

Naime, srpska rezolucija može da prođe u Generalnoj skupštini samo ukoliko nema jedinstvenog stava EU o nekom drugom tekstu, ili organizovanog lobiranja protiv srpskog predloga. To za sad nije slučaj, budući da naš predlog generalno osuđuje „jednostranu secesiju“ i poziva na pregovore „o svim otvorenim pitanjima“, što su formulacije protiv kojih je teško mobilisati sve evropske države. Beograd rezolucijom zapravo želi da ojača svoju poziciju pred organizovanjepregovora sa Prištinom, budući da mu je ta pozicijaposlemišljenja MSP-a dodatno otežana.

Lobiranje za rezoluciju mora se, međutim,odvijati paralelno sa konsultacijama sa evropskim državama, gde značajnu ulogu u posredovanju mogu imati zemlje koje nisu priznale kosovsku nezavisnost. U Ujedinjenim nacijama Srbija i EU ne smeju biti suprotstavljene strane, već partneri koji se o jednoj krupnoj stvari trenutno ne slažu, ali im je u zajedničkom interesu mir i prosperitet u regionu. U nacionalnom je interesu Srbije da se očuva međusobno poverenje sa EU uprkos manifestovanim razlikama povodom Kosova. Do daljih odluka u vezi sa proširenjem EU ionako neće doći pre decembra, što ostavlja dovoljno vremena za početak izgradnje istorijskog kompromisa i boljeg usaglašavanja daljih koraka.

Ključni element srpskog predloga rezolucije zapravo je poziv na pregovore izato pregovorine bi, sa naše strane,trebalo unapred da budu uslovljeni ni formatom ni sadržajem,bez obzira na ishod glasanja u Generalnoj skupštini. Jedino na čemuSrbija mora da insistira trebalo bi da budu:prisustvo UN u budućim pregovorima,pored EU, i otvoreni spisak tema na stolu. To bi nam omogućilo da u slučaju nemogućnostivođenja klasičnih statusnih pregovora budemo uključeni u pitanja unutrašnjeg uređenja na Kosovu i Metohiji, kao što su teritorijalna organizacija, personalna autonomija, imovinska prava, položaj crkve i zaštita baštine i dr. To sve predstavlja mnogo više od „tehničkih pitanja“.

Glavni urednik časopisa „Izazovi evropskih integracija“