Господине, даме се не питају за године

Херцег Нови – Ако је због икога вредело бити ове године на Херцег Нови-Монтенегро филм фестивалу, онда је то свакако због Мире Бањац. И то не само због изванредне, двоструке улоге у хрватско-српском копродукцијском филму „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, у којем игра уз Радета Шербеџију и Богдана Диклића, већ и због неисцрпне позитивне енергије због које ју је вредело следити овог лета, од Пуле до Херцег Новог, смејати се њеним шалама, дивити се њеним прецизним сећањима, шарму, кондицији, хитром и окретном кораку који је каткад тешко следити.

А ова несвакидашња дама, легендарна позоришна, филмска и телевизијска глумица, каријере дуге већ шест деценија са више од двеста улога и са наградама којима се не зна тачан број, с поносом носи својих осам деценија живота. Нећете чути Миру да крије своје године. Напротив, она ће вам радо предочити колико година тачно има и са враголастим осмехом гледати вашу реакцију док ви, трепћући, покушавате да сакријете како вас је пред њом срамота што сте тако килави, мрзовољни и незанимљиви, а толико сте млађи од ње...

Лето са Миром протиче за трен. У њеним причама о просјаку који јој је поклонио букет мимоза, о деди са клупе преко пута новосадске зелене пијаце, што побеже главом без обзира када је на његово питање „Колико, госпођо Бањац, имате година”, она кокетно одговорила „Господине, даме се не питају за године, осим ако нисте лично заинтерeсовани”. Уз њена сећања на Миру Траиловић, Зорана Радмиловића, Мелину Меркури и тесну бунду коју је на њен наговор купила ономад на тргу Синтагма у Атини, на госпођу Бартон у „минићу” (Елизабет Тејлор), са лицем од алабастера и огромном количином алкохола у венама, на Живка Николића – тог човека са несвакидашњим образовањем и талентом о кога су се и Србија и Црна Гора огрешиле... На прве награде у Пули и прве улоге у позоришту и на филму, на рад са славним редитељима који су увек умели да сликају њено лице – „иако ја никада нисам била лепотица!”...

Уз Мирину причу угодно тече и историја југословенског и српског позоришта и филма. Мира приповедач је као магнет, за трен ока око ње се створе начичкане главе и мушкараца и жена, и младих и старих. Слушају, отворених уста, огрејани њеном топлином, ведрим духом и шармом којем је тешко одолети. Не чуди зато што је Мира овог лета имала и озбиљног просца, маркантног удовца са Жањица. Жива истина! Лично сам била међу сведоцима.  

И као што делује на људе из непосредне околине, тако Мира Бањац делује и на публику. Како крочи на сцену дочекују је са овацијама. Исто тако је и испраћају. Мира воли публику. Искрено, свим срцем. Она за публику живи и то публика зна и дубоко осећа и зато је та узајамна љубав Мире и публике тако снажна. И заразна.

Има ту још нешто – Мира Бањац се никада публици није представљала другачијом него што јесте. „Нисам била лепа глумица, али ми то никада није стварало комплекс”, рећи ће Мира и додати: „Нисам наоко имала ништа што једна глумица треба да има. И било је од првог тренутка јасно да ћу морати много, много да радим. И радила сам. Много.” Играла је, каже, углавном жене из народа, мале људе који су с великим разлогом на животној сцени. И играће и даље. Толико је још пред њом незавршеног посла. Треба завршити улогу у филму „Мамарош” Моме Мрдаковића, због чега јој ваља и до Америке, а ту је и комедија „Топли зец” Горана Вукчевића, па и рад у новим телевизијским серијама...

Овог лета, каже, боравећи на фестивалима у Пули и Херцег Новом и приљежно гледајући филмове, спознала је неку нову вредност – младе, занимљиве редитеље који померају границе. „Мислим да им треба дати апсолутну подршку, јер без обзира на то што смо у кризи, нисмо у духовној сиротињи!”, каже Мира Бањац. И то ће, између осталог, остати записано у овој летњој филмској разгледници са њеним печатом.