Лабораторија и будак

ЧАЧАК – У Србији је 1936. године први пут забележена појава шарке на стаблима шљиве и тај вирус, седам деценија касније, станује бар у половини од укупно 48 милиона дрвета националне воћке. Нежељеним гостом бавили су се, протеклих дана у Чачку, и водећи стручњаци нашег шљиварства, на првом Међународном симпозијуму посвећеном овој воћној врсти.

На скупу, чији је приређивач био чачански Центар за воћарство, саопштена су 62 научна рада, уз гостовање угледних истраживача из Немачке, Румуније, Бугарске, Чешке, Словеније и Хрватске. Секција посвећена болестима и штеточинама понудила је противмере за шарку која, узгред, није проблем само српских шљивика.

Стручњаци, најпре, предлажу уништавање заражених стабала и старих, напуштених засада, уз накнаду власницима. Истовремено, требало би образовати зоне слободне од вируса шарке, спочетка у деловима земље са најмањим процентом заразе. Други део истог плана предвиђа стварање и гајење отпорних и толерантних сората, производњу безвирусних садница, и контролу при размени биљног материјала у земљи и са иностранством.

Ово није први контранапад воћара у двобоју са опасном напасти али су праве прилике, изгледа, већ пропуштене.

– На подручју Колубарског округа и источне Босне, од 1985. до 1987. године, спроведена је велика акција, прегледано девет милиона стабала и откривено свега 320.000 заражених. Власници су 1986. године пристали да крче заражене шљивике кад им је речено да следи накнада за то, а већ следећег лета престали, чувши да неће добити ништа. Тако је пропуштена могућност да се већ тада створи слободна зона – каже др Светлана Пауновић, виши научни сарадник Центра у Чачку.

Кад је о крчењу реч може се, из искуства је познато, рачунати макар на двојако понашање наших воћара. Др Добривоје Огашановић цени да ће власници сами извадити дрво које им не доноси приход, док Мирослав Вујовић, директор републичке Управе за заштиту биља вели:

– Људи, једноставно, из ината неће да уклоне заражени засад. Кажу: мени не смета, коме смета нека крчи.

Лисна ваш, преносећи заразу, путује километар на дан, некад је и хитрија, па отуда питање: имамо ли ми простор до којег она не може стићи?

– У близини свих наших воћњака је нека врзина или други домаћин заразе. Више немамо пределе на којима би здрава садница остала изван домашаја штеточина, заразили би је већ за пет година. Пошто је потпуно отпорне сорте тешко створити, наш главни задатак је да однегујемо толерантне, уз финансијску помоћ државе – наводи професор др Светомир Стаменковић.

Још нека мишљења учесника научног скупа у Чачку могу да буду забележена. Рецимо, да је крчење неопходно, али ствара трошкове. Нема радне снаге, машински сат је скуп, а велике површине напуштених засада сада су у власништву људи којима је враћено земљиште, па немају интерес да се овим баве.

Само у предлоге за размишљање уврштен је план да се, пре доношења свеобухватних мера за уништење свих заражених стабала, гаје само отпорне сорте шљиве, док би у подручјима са високим процентом раширености шарке требало садити толерантне сорте. По тој замисли, ваљало би засновати и огледе са генетски преображеном сортом шљиве хани свит, отпорном на вирус шарке.

Истраживачи су, заседајући у Чачку, такође предложили да Министарство промени уредбу којом се подстиче подизање засада са 1.200 и више садница по хектару. Уместо тога, нуди се могућност стварања шљивика са 400 до 1.200 садница, пошто се код нас као подлога претежно користи џанарика.

Србији је, рекли су позвани, потребно 2.000 нових, савремених шљивика сваке године, уз обавезно наводњавање, заштиту од позних пролећних мразева, и противградне мреже.