КОСОВСКЕ ЖМУРКЕ

Наравно да ђаво, у принципу, увек дође по своје. Али када су у питању Срби, Косово и Марти Ахтисари, ова песимистична пословица делује као гвоздена нужност. С тим да у Мартијевом случају добро функционише и она сентенца о "повратку на место злочина". Но, глупо је љутити се на Ахтисарија. Финац је од почетка био само поштар, нервозни изасланик и повремено арогантна марионета оних који су га, упркос његовим рђавим балканским референцама, на то место поставили, ту задржали и на крају изразили "задовољство његовим радом" и његовим "компромисним предлозима". Постављање Ахтисарија за посредника у српско-албанским преговорима након његовог балканског ангажмана током претходне деценије било је умесно отприлике исто колико и ставити Драгана Џајића или Ненада Бјековића да суде вечити дерби између "Звезде" и "Партизана" – с тим што сам сигуран да би ова двојица, као спортисти и џентлмени, били далеко непристраснији од Мартија и његових врлих помоћника.         

Наравно да то вероватно не би ништа променило, али вреди замислити како би, рецимо, Ахтисари био дочекан и како би био испраћен из било које друге земље да се у њеној престоници појавио са предлозима са којима је стигао у Београд. Најзад, можда управо у тој чињеници, односно извесности да би у обрнутој ситуацији Ахтисарија и Унмикове чиновнике вероватно хеликоптерима сакупљали и наглавачке евакуисали из Приштине, лежи један од разлога – не најважнији, али свакако не ни безначајан – што је Ахтисаријев папир на крају испао толико нахерен на албанску страну. 

Није, дакле, ствар у Ахтисарију, али интересантно је да српска јавност, или бар оно што ових дана доминира нашим медијима, не само да се устручава да покаже прстом на Мартијеве налогодавце, него се и према њему самом опходи са очитим вишком поданичке снисходљивости и рајетинског менталитета. Има ту, дакако, доста политикантства и страха да неко други (Коштуница, или – још горе – радикали) не извуче политички профит, да се не угрозе петооктобарске "тековине", да се народ не разочара у праведност Великог брата, да не девалвира "евроатланска" мантра и не компромитује се главни изборни адут овдашњих демократских снага. Али има, такође, и искрене стрепње да нам се не понове деведесете, да земља не заврши у изолацији и да читаво друштво не потоне у политичку и егзистенцијалну неизвесност. Тачније речено, овим последњим страхом – психолошки разумљивим и делом оправданим – вешто управљају они којима је превасходна брига оно прво.

На сличан начин на који је, својевремено, Милошевић манипулисао сећањима и трагедијом прекодринских Срба, данашњи еврореформатори покушавају да манипулишу наталоженим негативним искуствима и траумама грађана током претходне деценије, њиховим страхом од санкција, жељом да путују без виза и "живе као сав нормалан свет". С тим што је ондашња пропаганда поручивала како нам "не може нико ништа" и да смо "јачи од судбине", док ова данашња сугерише како смо мали, јадни и бедни, те да као такви не смемо имати ни националну свест ни националне интересе. Нема сумње да је ово друго, бар када је о опису српског положаја реч, знатно ближе реалности и осећају већине становништва, али су закључци који се из тога изводе подједнако погрешни и неприхватљиви.  

Различите су стратегије обмане и самообмане претходних дана употребљене да би се колико-толико пацификовали политички ефекти Ахтисаријевог косовског предлога. Од тога да предлог уопште и није тако неповољан за српску страну (један тиражни и, наводно, провладин дневни лист освануо је са крупним насловом "Ни независност ни суверенитет", чиме се, ваљда, желела истаћи одмереност и објективност Ахтисаријевог папира), до наглашавања како је реч "само о радној верзији", која је још подложна свакојаким изменама и не представља никакву " коначну пресуду". С друге стране, међутим, непрестано се, још и пре него што су преговори отпочели, сугерисало да је "све изгубљено", "Косово дефинитивно отишло", а сваки труд на том пољу напросто бесмислен и узалудан.

Ипак најбизарнији су били покушаји да се потенцијална агресија јавности скрене са "забрањеног" објекта и изручи на одлазећу српску владу. Можда су у влади заиста требали да приме Ахтисарија – кад већ нису умели да убеде сопствене медије и да објасне сопственим грађанима зашто је бојкот боље решење. Али напросто је комично гледати каква је и колика хистерија настала због тог Коштуничиног геста. (У светлу тих реакција склон сам да помислим да то можда и није био толико лош потез.) Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно ("још је Милошевић изгубио Косово"), и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. А уколико се којим случајем усуди да се не појави ни на најављеном плеј-офу бечких преговора, његове заслуге за независно Косово постаће веће од Тачијевих. Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа... И њихових београдских адвоката и сличномишљеника. 

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"