KOSOVSKE ŽMURKE

Naravno da đavo, u principu, uvek dođe po svoje. Ali kada su u pitanju Srbi, Kosovo i Marti Ahtisari, ova pesimistična poslovica deluje kao gvozdena nužnost. S tim da u Martijevom slučaju dobro funkcioniše i ona sentenca o "povratku na mesto zločina". No, glupo je ljutiti se na Ahtisarija. Finac je od početka bio samo poštar, nervozni izaslanik i povremeno arogantna marioneta onih koji su ga, uprkos njegovim rđavim balkanskim referencama, na to mesto postavili, tu zadržali i na kraju izrazili "zadovoljstvo njegovim radom" i njegovim "kompromisnim predlozima". Postavljanje Ahtisarija za posrednika u srpsko-albanskim pregovorima nakon njegovog balkanskog angažmana tokom prethodne decenije bilo je umesno otprilike isto koliko i staviti Dragana Džajića ili Nenada Bjekovića da sude večiti derbi između "Zvezde" i "Partizana" – s tim što sam siguran da bi ova dvojica, kao sportisti i džentlmeni, bili daleko nepristrasniji od Martija i njegovih vrlih pomoćnika.         

Naravno da to verovatno ne bi ništa promenilo, ali vredi zamisliti kako bi, recimo, Ahtisari bio dočekan i kako bi bio ispraćen iz bilo koje druge zemlje da se u njenoj prestonici pojavio sa predlozima sa kojima je stigao u Beograd. Najzad, možda upravo u toj činjenici, odnosno izvesnosti da bi u obrnutoj situaciji Ahtisarija i Unmikove činovnike verovatno helikopterima sakupljali i naglavačke evakuisali iz Prištine, leži jedan od razloga – ne najvažniji, ali svakako ne ni beznačajan – što je Ahtisarijev papir na kraju ispao toliko naheren na albansku stranu. 

Nije, dakle, stvar u Ahtisariju, ali interesantno je da srpska javnost, ili bar ono što ovih dana dominira našim medijima, ne samo da se ustručava da pokaže prstom na Martijeve nalogodavce, nego se i prema njemu samom ophodi sa očitim viškom podaničke snishodljivosti i rajetinskog mentaliteta. Ima tu, dakako, dosta politikantstva i straha da neko drugi (Koštunica, ili – još gore – radikali) ne izvuče politički profit, da se ne ugroze petooktobarske "tekovine", da se narod ne razočara u pravednost Velikog brata, da ne devalvira "evroatlanska" mantra i ne kompromituje se glavni izborni adut ovdašnjih demokratskih snaga. Ali ima, takođe, i iskrene strepnje da nam se ne ponove devedesete, da zemlja ne završi u izolaciji i da čitavo društvo ne potone u političku i egzistencijalnu neizvesnost. Tačnije rečeno, ovim poslednjim strahom – psihološki razumljivim i delom opravdanim – vešto upravljaju oni kojima je prevashodna briga ono prvo.

Na sličan način na koji je, svojevremeno, Milošević manipulisao sećanjima i tragedijom prekodrinskih Srba, današnji evroreformatori pokušavaju da manipulišu nataloženim negativnim iskustvima i traumama građana tokom prethodne decenije, njihovim strahom od sankcija, željom da putuju bez viza i "žive kao sav normalan svet". S tim što je ondašnja propaganda poručivala kako nam "ne može niko ništa" i da smo "jači od sudbine", dok ova današnja sugeriše kako smo mali, jadni i bedni, te da kao takvi ne smemo imati ni nacionalnu svest ni nacionalne interese. Nema sumnje da je ovo drugo, bar kada je o opisu srpskog položaja reč, znatno bliže realnosti i osećaju većine stanovništva, ali su zaključci koji se iz toga izvode podjednako pogrešni i neprihvatljivi.  

Različite su strategije obmane i samoobmane prethodnih dana upotrebljene da bi se koliko-toliko pacifikovali politički efekti Ahtisarijevog kosovskog predloga. Od toga da predlog uopšte i nije tako nepovoljan za srpsku stranu (jedan tiražni i, navodno, provladin dnevni list osvanuo je sa krupnim naslovom "Ni nezavisnost ni suverenitet", čime se, valjda, želela istaći odmerenost i objektivnost Ahtisarijevog papira), do naglašavanja kako je reč "samo o radnoj verziji", koja je još podložna svakojakim izmenama i ne predstavlja nikakvu " konačnu presudu". S druge strane, međutim, neprestano se, još i pre nego što su pregovori otpočeli, sugerisalo da je "sve izgubljeno", "Kosovo definitivno otišlo", a svaki trud na tom polju naprosto besmislen i uzaludan.

Ipak najbizarniji su bili pokušaji da se potencijalna agresija javnosti skrene sa "zabranjenog" objekta i izruči na odlazeću srpsku vladu. Možda su u vladi zaista trebali da prime Ahtisarija – kad već nisu umeli da ubede sopstvene medije i da objasne sopstvenim građanima zašto je bojkot bolje rešenje. Ali naprosto je komično gledati kakva je i kolika histerija nastala zbog tog Koštuničinog gesta. (U svetlu tih reakcija sklon sam da pomislim da to možda i nije bio toliko loš potez.) Dakle, s jedne strane, Kosovo je, navodno, izgubljeno još odavno ("još je Milošević izgubio Kosovo"), i sa tim se, je li, treba što pre pomiriti, ali je, istovremeno, i Koštuničino tvrdoglavo odbijanje da primi Ahtisarija razlog što će Kosovo da bude nezavisno. A ukoliko se kojim slučajem usudi da se ne pojavi ni na najavljenom plej-ofu bečkih pregovora, njegove zasluge za nezavisno Kosovo postaće veće od Tačijevih. Sve u svemu, na kraju ispada da su za projektovani srpski gubitak i flagrantno kršenje međunarodnog prava na Kosovu i Metohiji krivi svi – sem Ahtisarija, Amerikanaca, Haradinaja, Čekua... I njihovih beogradskih advokata i sličnomišljenika. 

Glavni urednik časopisa "Nova srpska politička misao"