Посуде са Београдске тврђаве

Све је почело такозваном неолитском револуцијом. Можда баш једног врелог августовског дана, неколико хиљада година пре нове ере, када је човек, оријентишући се на пољопривредну производњу у првим насеобинама, у жељи да употпуни своју скромну трпезу и додвори се боговима, премијерно направио керамичку посуду.

Од употребног предмета, који је служио и у култне сврхе, па до уметничког дела, керамика је превалила дуг пут, варирајући у изради, облику, орнаментици и квалитету.

Увек, међутим, бивајући незаобилазан део сваког домаћинства, па последично и део сликовитог сведочанства о том домаћинству. „Хиперпродукција керамичких предмета”, о којој као једној од карактеристика неолита говори Николина Адамовић, виши конзерватор Музеја града Београда и аутор изложбе „Сликана керамика”, отворена до 20. августа у Конаку кнегиње Љубице, изнедрила је једну од најзахвалнијих области примењене уметности.

– На изложби коју чине дела из збирки Музеја града, углавном је представљена трпезна керамика из периода од 15. до 18. века, са различитим карактеристикама. Ритуал седења за трпезом и обедовања подразумевао је и жељу да се тај тренутак и улепша, што је већину ових посуда претворило у изузетне примерке примењене уметности – каже наша саговорница, пролазећи између витрина, смештених у пријатној хладовини подземних просторија под сводовима Конака, у којима се налазе ови драгоцени предмети.

Луксузне посуде зграфито керамике, мајолике и такозване хабанске керамике међусобно се прожимају, али и разликују.

– Зграфито стил развио се у Византији од 11. века, а посуде које су изложене, реч је о зделама, потичу у највећем броју са Београдске тврђаве, како се претпоставља из једне локалне радионице. Ова луксузна техника је комплексна, састоји се од урезивања, сликања и глазирања, које води порекло из Персије. Најчешћи налази ове врсте израде датирају из периода од 15. до 17. века, када говоримо о територији Београда. Мајолика је можда и најексклузивнија и најскупоценија врста керамике, која припада углавном периоду од 16. до 18. века. Порекло води са Блиског истока, а у Европи се посебно развила у Италији. У изради се користе углавном надглазурне боје а поред осталих боја веома је заступљена плава, која се добијала из ређе доступних сировина, конкретније из кобалта, што ове посуде чини скупоценим. Примери посуда из Београда углавном су у форми бокала. Хабанска керамика, а реч је углавном о тањирима, названа тако према њеним творцима, припадницима прогањане верске комуне концентрисане на територији Моравске и Словачке, датована је већином у 18. век и препознатљива је по специфичној техници декорисања. У питању је такође глазирана керамика, чији су мотиви флорални, на коју је основни цртеж наношен белом бојом у дебелом слоју, чиме је постизан ефекат благе рељефности, да би потом биле додаване светлозелена и смеђа боја – објашњава Адамовићева.

Последња група изложених примерака скромније је израде и декорисања, рађена је у техници која се развила из касноантичких традиција и била је у употреби од 14. до 18. века. Сличан начин израде среће се у етнолошкој грађи и у савременом грнчарству, са слободним линијама, без јасно конципираних орнамената, са зеленим, смеђим и жутим тоновима.
Као последње али не најмање важно, напротив, требало би поменути још један „детаљ” – рад рестауратора, без чијег ангажовања многе од ових посуда не би „преживеле” до данашњих дана. Фотодокументација различитих етапа рестаураторског рада, која је у овом случају доступна посетиоцима, а што је ретко када су сличне изложбе у питању, верно дочарава све фазе и изазове који прате рестаурацију једног уметничког предмета, који често у Музеј стигне значајно оштећен или чак у фрагментима.

----------------------------------------------

Дечија радионица

Као пратећи програм ове изложбе одржана је и радионица за децу узраста од 12 до 14 година, са едукативним предавањима о технологијама израде керамике, практичним радом на витлу, израдом и осликавањем посуда.

– Координатор курса Марија Станојловић и аниматор Наташа Поповска обавиле су одличан посао. Малишани су направили сјајне предмете, који су финализовани, односно печени и глазирани. Изложба тих радова отворена је 6. августа – каже Адамовићева.

М. Димитријевић