Отимање Косова

Постоји само један једини разлог због когa се, у папиру који је Марти Ахтисари прошлог петка у Београду уручио Борису Тадићу, стварање независне државе Косово не предлаже сасвим отворено и експлицитно.
Американци су Финцу, наиме, рекли да Косову да сва обележја државности (химну, заставу, грб, устав, председника и скупштину), али да за садa, за сваки случај, не спомиње независност. Вашингтон с разлогом страхује да би реч која почиње словом "н" била окидач за руски вето у Савету безбедности.
И, заиста, само амерички страх од руског вета дели у овом часу Косово од независности.

Откако су у Вашингтону и Бриселу први пут помислили да Руси овог пута с ветом можда мисле озбиљно, одједном се у Београду утростручио број наших западних пријатеља који нам љубазно објашњавају да Руси немају добре намере, да им мотиви нису чисти и племенити, да им није жеља да помогну Србима. Реч је, кажу ови тумачи туђих намера, заправо у томе да Москва само "гледа свој интерес". Помиње се у тим разговорима и хегемонизам, и то руски. Запад нам сугерише да следимо ову логику: када Руси заступају српске интересе на Косову, онда је то хегемонизам. Када Американци и Европљани заступају албанске интересе, онда је то принципијелно, из добрих намера, због "стабилности на Балкану".

Наши западни пријатељи (ово пријатељи не треба читати као иронију) веома добро знају да Србија себе види на Западу, учлањену у Европску унију, безбедну међу суседима и пријатељима. Знају да би у Србији добар део јавности много више волео да има западну него руску подршку, знају да смо све оне године мрзили да будемо од санкцијама, невољени и бомбардовани, знају да је у нама лако пробудити страх од нове изолације.

Знају и да смо сиромашни и свега жељни, и да је лакше извршити притисак на нас него на Русе, чији енергетски приходи до неба расту. Знају и оно што смо ми недавно сазнали, додуше из треће руке, захваљујући причљивости (а богами и разметљивости) шефа словеначке дипломатије Димитрија Рупела: да је Владимир Путин рекао Кондолизи Рајс да "Руси неће бити већи Срби од Срба", односно да ће Руси чувати Косово у Србији само онолико тврдо колико га Срби буду хтели чувати. Као што, уосталом, новинар "Њујорк тајмса" пре два дана с лица места на Косову јавља да су Албанци тврдо решили да не прихвате ништа осим независности, али зато што су за тај став претходно добили амерички благослов.

И у томе је терет садашњег политичког тренутка у Србији. Једина шанса да се Косово и ове године сачува у границама Србије јесте да Руси не дозволе усвајање резолуције Савета безбедности која би отворила пут унилатералном признавању Косова. Руси ће можда истрајати у намери да спрече решење које није повољно за Србију, а можда и неће. То не можемо са сигурношћу знати. Једино што можемо са сигурношћу знати јесте да Путин неће бити већи Србин од Коштунице и Тадића. Али ако њих двојица наставе да се боре за Косово, можда ће и он. Па макар то, у крајњој линији, радио и из неких само њему познатих, себичних интереса.