Otimanje Kosova

Postoji samo jedan jedini razlog zbog koga se, u papiru koji je Marti Ahtisari prošlog petka u Beogradu uručio Borisu Tadiću, stvaranje nezavisne države Kosovo ne predlaže sasvim otvoreno i eksplicitno.
Amerikanci su Fincu, naime, rekli da Kosovu da sva obeležja državnosti (himnu, zastavu, grb, ustav, predsednika i skupštinu), ali da za sada, za svaki slučaj, ne spominje nezavisnost. Vašington s razlogom strahuje da bi reč koja počinje slovom "n" bila okidač za ruski veto u Savetu bezbednosti.
I, zaista, samo američki strah od ruskog veta deli u ovom času Kosovo od nezavisnosti.

Otkako su u Vašingtonu i Briselu prvi put pomislili da Rusi ovog puta s vetom možda misle ozbiljno, odjednom se u Beogradu utrostručio broj naših zapadnih prijatelja koji nam ljubazno objašnjavaju da Rusi nemaju dobre namere, da im motivi nisu čisti i plemeniti, da im nije želja da pomognu Srbima. Reč je, kažu ovi tumači tuđih namera, zapravo u tome da Moskva samo "gleda svoj interes". Pominje se u tim razgovorima i hegemonizam, i to ruski. Zapad nam sugeriše da sledimo ovu logiku: kada Rusi zastupaju srpske interese na Kosovu, onda je to hegemonizam. Kada Amerikanci i Evropljani zastupaju albanske interese, onda je to principijelno, iz dobrih namera, zbog "stabilnosti na Balkanu".

Naši zapadni prijatelji (ovo prijatelji ne treba čitati kao ironiju) veoma dobro znaju da Srbija sebe vidi na Zapadu, učlanjenu u Evropsku uniju, bezbednu među susedima i prijateljima. Znaju da bi u Srbiji dobar deo javnosti mnogo više voleo da ima zapadnu nego rusku podršku, znaju da smo sve one godine mrzili da budemo od sankcijama, nevoljeni i bombardovani, znaju da je u nama lako probuditi strah od nove izolacije.

Znaju i da smo siromašni i svega željni, i da je lakše izvršiti pritisak na nas nego na Ruse, čiji energetski prihodi do neba rastu. Znaju i ono što smo mi nedavno saznali, doduše iz treće ruke, zahvaljujući pričljivosti (a bogami i razmetljivosti) šefa slovenačke diplomatije Dimitrija Rupela: da je Vladimir Putin rekao Kondolizi Rajs da "Rusi neće biti veći Srbi od Srba", odnosno da će Rusi čuvati Kosovo u Srbiji samo onoliko tvrdo koliko ga Srbi budu hteli čuvati. Kao što, uostalom, novinar "Njujork tajmsa" pre dva dana s lica mesta na Kosovu javlja da su Albanci tvrdo rešili da ne prihvate ništa osim nezavisnosti, ali zato što su za taj stav prethodno dobili američki blagoslov.

I u tome je teret sadašnjeg političkog trenutka u Srbiji. Jedina šansa da se Kosovo i ove godine sačuva u granicama Srbije jeste da Rusi ne dozvole usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti koja bi otvorila put unilateralnom priznavanju Kosova. Rusi će možda istrajati u nameri da spreče rešenje koje nije povoljno za Srbiju, a možda i neće. To ne možemo sa sigurnošću znati. Jedino što možemo sa sigurnošću znati jeste da Putin neće biti veći Srbin od Koštunice i Tadića. Ali ako njih dvojica nastave da se bore za Kosovo, možda će i on. Pa makar to, u krajnjoj liniji, radio i iz nekih samo njemu poznatih, sebičnih interesa.