Отворено срце

Питер Кејс као да је изашао из Керуаковог романа „На путу”. Лута прашњавим друмовима и сребрним аутопутевима од четрнаесте године. Као тинејџер стигао је у Сан Франциско кад је тај град био стециште младе, бунтовно генерације. Тамо је свирао по угловима улица, понекад би гитаром пратио Алена Гинзберга на песничким вечерима. Касније је био оснивачки члан састава The Nerves i The Plimsouls, важних протагониста калифорнијског панка и пионира рок жанра који зову „power pop”.

Његов дебитански соло албум „Peter Case” из 1986. године, у продукцији Ti Boun Barneta, представио га је као фантастичног фолк-блуз-рок трубадура, правог наследника Вудија Гатрија и Лајтнина Хопкинса. Још увек је у тој мисији. Нови албум „Wig!”, који је снимио недавно, одмах по изласку из болнице после операције на отвореном срцу, показује да за њега нема тајне у минстрелском занату. „Измучене душе могу да угасе жеђ његовом музиком”, рекла је Викторија Вилијамс, бивша супруга и протагониста сличне мисије.

Албум „Wig!” сниман је у угледним лосанђелеским студијима. Утисак је, међутим, као да га је Ален Ломакс снимио почетком прошлог века у некој затворској ћелији у Луизијани. На њему се налази огољени, примални блуз: музички скелет анимиран снажним рокерским импулсом плеше мрачни плес. Гитара, бубањ, бас и људски глас творе добро знани блузерски вртлог. Звуци усне хармонике и клавира, као удари грома, откривају неочекиване контуре у добро знаном простору.

Питер Кејс на албуму„Wig!” наступа у пратњи бубњара Ди Џеј Боунбрејка, некадашњег члана састава „X”, и гитаристе Рона Френклина, новог мемфиског рокерског чуда. Блуз-рок трио је добро одабран формат. Свирају дрско, дрчно, самоуверено, безобразно и опасно. Врло лако проналазе пут до „моћне једноставности” без које нема ове врсте музике. Блузерска правоверност и рокерска жестина красе песме „Banks оf тhe River”, „Dig What You’re Puttin’ Down” и „House Rent јump”. Могле би да се нађу на неком изгубљеном албум The Rolling Stonesa, снимљеном после „Between the Buttons”. Исто важи и за нову верзију старе Кејсове песме „Old blue car” и нумеру „Colors оf night”.

Френклинова економична и фокусирана гитарска свирка и Боунбрејкова бубњарска вештина, обележена рокабили брзином и панкерском отреситошћу, права су основа за Кејсове вокалне егзибиције. Строго контролисана хаотичност и блузерска махнитост њихово су обележје. Посебан квалитет албум „Wig!” је Кејсова свирка на усној хармоници. Ради то на енглески начин – као Мик Џегер или Кит Релф. Његова музика може да се доживи као мост који спаја делту Мисисипија са тзв. swinging Лондоном.

У недавном интервју Кејс је музику са албума „Wig!” описао као „експлозивну реакцију против напетог живота у суманутом времену”. Традиционални рок се нуди као уточиште за оне који не прихватају узусе света у којем живимо.

Жикица Симић