Врућина као окидач за црне мисли

Само 24 часа након што је Саветовалиште за борбу против суицида организовало акцију „Нисте сами“, која је имала за циљ да помогне особама по чијим се главама врзмају суицидалне мисли, тако што је ласерима са Бранковог моста у Београду емитовала телефонски број овог саветовалишта, две особе су покушале да одузму себи живот скакањем са моста. За телом старијег мушкарца који је скочио са моста у ноћи између суботе и недеље и нестао у мутним водама Саве још се трага, а младића, који је себи покушао да одузме живот на истом месту и само сат времена касније, спасила је патрола полиције. Јучерашњи дан је такође почео вестима да је младић скочио са Бранковог моста, а затим испливао и покушао поново да скочи, у чему га је спречила полиција.

Сурова статистика суицида сведочи да сваке године око 40 особа одузме себи живот скоком са поменутог моста, а у истом периоду око 1.300 особа у Србији дигне руку на себе, што нашу земљу сврстава на 13. место на свету по броју самоубистава. Лето је годишње доба које је у психијатријском „календару“ означено повећаним бројем суицида, а стручњаци за душу упозоравају да велике врућине могу да „усталасају“ нервно лабилне особе.

„Врућина сама по себи није провокативан фактор за развој суицидалних мисли, али она захтева повећан додатан напор организма да се прилагоди спољашњој температури. Све екстремне ситуације су ризичне за некога ко није психички стабилан, али је за особе које носе претешко бреме менталних проблема тридесет у хладу – „кап која прелива чашу“. Међутим, треба имати на уму да је самоубиство пре свега манифестација болести и да више од 80 одсто особа које дигну руку на себе има неки психијатријски поремећај. Подаци говоре да је ризик од суицида већи код оболелих од поремећаја расположења, односно разних депресивних поремећаја, код особа које злоупотребљавају алкохол или дроге и код психотичних пацијената, истиче др Зоран Ђурић, психијатар и психотерапеут са Института за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“.

Суицидологија полних различитости сведочи да жене чешће покушавају, а мушкарци чешће успевају да изврше суицид. Покушај самоубиства код лепшег пола најчешће је повезан са узимањем прекомерне дозе лекова или сечењем вена, док се мушкарци често убијају ватреним оружјем или скакањем са моста.

„Иако самоубиству обично претходи једна дужа депресивна епизода, сам чин суицида најчешће је импулсиван и не може се предвидети. Међутим, ако особа почне да се усамљује и од породице и од пријатеља, наглас размишља о бесмислености живота, има проблеме са несаницом… то треба да сензибилише околину на идеју да се можда нешто драматично дешава у главама њихових ближњих. Међутим, ако она живи у породици у којој се стално дешавају сукоби и у којој нема довољно љубави, патња ће остати непримећена“, упозорава наш саговорник и додаје да љубавна патња, односно патња након раскида везе код особа нежније психичке структуре може бити окидач за настанак суицидалних мисли.

Стручњаци Саветовалишта за борбу против суицида истичу да им се за помоћ обраћају особе које су толико усамљене да немају са ким да деле то осећање, па се одлучују да себи прекрате патње, а др Зоран Ђурић скреће пажњу на чињеницу да је усамљеност предворје депресије и да нас технолошко доба у коме живимо претвара у усамљенике.

„Технологија је до те мере напредовала да уопште не морамо да виђамо једни друге – посао можемо да обављамо код куће, са људима се ’дружимо’ преко социјалних мрежа, а ружне и лепе вести размењујемо преко телефона, чак и рачуне можемо да плаћамо кликом на ’миша’… Комфор има своју цену, али се често заборавља да ми као људска бића имамо цео спектар психолошких потреба које могу да нам задовоље само други људи и да је за нашу менталну стабилност неопходна топлина људског контакта. Губитак контакта значи и губитак топлине, а технологија нас претвара у армију усамљеника која пати“ – закључује наш саговорник.

Катарина Ђорђевић