ЧИЗМА ЗА ГЛИБ

Црногорци су укинули регрутни систем. А то значи да ће служба у њиховој војсци бити професија, као и свака друга. Или, не сасвим! Војнички лебац се ипак тешко зарађује, а у опису послова постоје ставке које се не могу платити.

У култној књизи, састављеној од недирнутих дечјих мисли – "Оловка пише срцем", постоји и оваква дефиниција личности која је обавезна да носи типичну униформу: "Војник је живо биће које је у војсци!" Све остало може се замишљати.

У правим мушким разговорима, размена војничких искустава је неизбежна. Ту се може начути како је војска толико једноставна да је неописива, а искуства одатле незаборавна. Као, наравно, и друштво из вода. Али нико се тамо не би вратио.

И тако Црногорци укинуше "најчаснију обавезу". Сада ће је плаћати, наравно, онолико колико њихова држава може. Колико може да плати, толико ће домаћих плаћеника и имати. Месецима пре референдума често је јављао генерал Благоје Граховац са својим оригиналним пројекцијама. Он је црногорску војску видео као одред од свега хиљаду људи, који би у себи садржао чак три вида оружане силе: дакле, копнену војску, ратну морнарицу и авијацију (РВ)!

Неки војни експерти су се чудили тако драстичној редукцији. Сматрали су да је Граховац отишао у карикатуралну крајност и да је помало неозбиљан. Чак, да се спрда са тежишним симболом сваке државе.

Председник Вујановић није се прецизно бавио димензијама војске своје државе. Али нека рачуница ту мора да постоји. Колективни војно-политички ум Црне Горе процењује да на Балкану неће бити рата. Бар не у скорој будућности. Ако га буде, он је већ давно изгубио своју заморну позициону форму пред новом суштином муњевитог насиља. Инциденти и побуне решиви су моћном полицијом (што та држава одавно има) и оном снагом модерне војске, која чак може бити у оквирима проширеног мишљења Благоја Граховца.

Црногорци својим решењем разбијају српску заблуду да је плаћени војнички занат најскупље решење. Извори те илузије су пре свега конзервативни. Стајаћа војска улива сигурност једино још у подгревању најгорих успомена. Због тога се носиоци поражених концепција у Србији упорно залажу за "моћну" армију од 70.000 до 80.000 људи.

То је управо она сила која ће прво појести државу, а онда и себе. И она то полако и чини, трудећи се да опстане у недостатку добре идеје власти, шта уопште да уради с њом. Пре двадесетак дана министар Динкић је обећао боље дане за официре и војнике, и то већ од ове јесени. Али, у трупи се ништа не дешава, сиромаштво царује, техника пропада, не зна се чија је војна имовина. Социјално безнађе је на врхунцу. Српска влада још није изабрала министра одбране, Станковић мора да се снебива кад улази у парламент. Фонд за реформе је укинут, а не зна се шта је све распродао и за чију вајду.

У војничком смислу, са Црном Гором нас још прилично веже тај фантомски фонд. Генерал Граховац, човек који је идејни тата тамошњих реформи, ипак не прихвата нова војничка решења. И то због бивших чланова ВСО, Вујановића и Маровића. Он их је оптужио да су заједно са Марашем и Борисом Тадићем распродавали војну имовину по свом ћефу, а да о томе нема трагова.

Е, сад, Свето Маровић, или "мали Месић", како га је прозвало духовито српско мњење, заиста је био уплетен у неке спектакуларне афере. Око оног несрећног израелског сателита, на пример. Или у вези са набавком самоходних панцира, паметних шлемова и самоперивих гаћа из кројачко-сарачке радионице Милета Драгића.

У тим случајевима министар Динкић је најавио афере катастрофалних размера. Чак и потерницу за председником плејбојем, и његово хапшење, ако се врне у дедињску резиденцију. Ништа, међутим, од тога. Све запаљиве афере које је Млађан обнародовао, угасиле су се као шибица у мокрој слами. Маровић ужива у Будви, Давинић у Сремчици, Драгић на јахти, Станковић на белом хлебу. Борис Тадић је врховни командант.

У том амбијенту српска војска се спрема за своје бојажљиве европске искораке. Црногорци су нас, и поред тога што је Маровић сада само њихов, ипак претекли. Пре неколико месеци министарство српске војске је одржало ону медијску презентацију својих најбољих идеја: спрема се нова трупа, од 2010. професионална. Нови, млади генерали рекоше да ће држава добити и имати само оно што плати. Ако нема или не жели, садашње расуло у великој немаштини биће све очитије и болније.

Жртва конзервативног једа због својих добрих идеја био је генерал Здравко Понош. Апатична држава није имала где: ни напред, ни назад. Нити уме да направи, нити сме да пипа оно што се давно накривило и лелуја на кошави.

Понош се јавио изнова, паметно говорећи о таквом стању ствари. На уму му је професионални британски узор, где би он коначно кренуо у преображај српске војске. Да, то је добро, поглед ка Острву могао би да нам разбистри бар нешто: колико смо далеко од првог корака. Али пре тога морамо некако да извучемо тешке, поцепане чизме из балканског глиба.