Више поштења и скромности

Најновија акција америчких милијардера о завештању половине имовине у добротворне сврхе је привукла пажњу и у Србији. Није ни чудо, будући да је теза да Америком харају похлепа и себичност одавно постала део народне мудрости. Несугласице настају око тога да ли и Срби треба да, као наводно Американци, схвате да је материјални комфор најважнија ствар у животу. А да је такав, „зрео”, систем вредности неопходан услов за материјални просперитет мање-више сви се слажу.

Међутим, истина о вези између материјализма и богатства је заправо супротна. Похлепност и себичност не воде ка материјалном благостању него ка непромишљености, непоштењу, фрустрацији и стагнацији. А Американци су, као народ, великодушнији и мање похлепни од Срба. Разлике у понашању милијардера само прате разлике у понашању обичних људи.

Разлика се можда најбоље види у односу који Срби и Американци имају према својим ратним ветеранима. Шта год мислили о сврсисходности појединачних ратова, неспорно је да се одлазак на ратиште оправдано налази у фокусу научног истраживања алтруизма јер појединца излаже високом ризику бруталне смрти зарад људи који му ни име не знају.

Третман који ратни ветерани имају у Америци је на свим нивоима у великој мери у складу са величином тог чина: почев од повлашћеног статуса који укључује и један од најважнијих националних празника до огромног броја добровољних удружења грађана који самоиницијативно сакупљају новац, опремају болнице и граде куће прилагођене ратним инвалидима. О престижном статусу ветерана говори и чињеница да су политичари од Рона Пола и Џона Мекејна до Џоа Бајдена и Саре Пејлин или сами били на ратишту или тамо слали своју децу.

На другом крају планете, још је Арчибалд Рајс писао о равнодушности и незахвалности која се у Србији показивала према ветеранима рата. Ако ишта, то је данас још и горе. Док се цивилне жртве рата макар користе за политички маркетинг, ветерани изазивају стид, у најбољем случају сажаљење, свакако не захвалност и поштовање. Шта, као нешто им се дугује? Они су елита? Никад у Србији нисам чула да су нечија храброст, пожртвованост или добар суд у ратним операцијама коришћенi као адут за његовo бављење државним пословима. А то је у САД опште место политичког живота.

Али то је само најдрастичнија разлика. Многи познати аутори су открили да, из перспективе остатка света који воли да им придикује, несхватљив број Американаца, укључујући велики број оних са врло скромним примањима, даје добротворне прилоге и волонтира у свим врстама организација. Шансе да вас у Америци неко повезе, понесе вам кофер, позајми новац, да крв; да вам се на улици љубазно јави потпуно непознат човек – су веће него у Србији. Као што су мање шансе да вас у аутобусу излакта или да вам на ваги закине похлепни Американац него неки од српских љутих противника суровог капитализма. Уобичајен приговор да Американци дају добротворне прилоге да би „зарадили” на порезу сведочи не само о тешкоћама са елементарном математиком него и о дубини деструктивног цинизма.

Наравно, нису сви Американци исти, још мање сви великодушни. Као што је показао Артур Брукс у књизи „Ко даје”, атеисти и борци за једнакост и социјалну правду мање поклањају, волонтирају и дају крв и више су склони да не пријаве превелик кусур. Сиромашни грађани који своје приходе зарађују, поклањају и волонтирају више од грађана који исте суме добијају кроз право на социјалну помоћ, што је само још једна илустрација колико је фокус на новац, имовину и стандард у суштини контрапродуктиван.

Када су амерички професори Томас Стенли и Вилијем Данко у склопу својих истраживања америчких милионера, организовали пријем за декамилионере (људе који имају више од десет милиона долара), изнајмили су луксузан стан на Менхетну и припремили мени пун ђаконија попут скупоценог кавијара и вина од посебних берби грожђа. На њихово изненађење, испоставило се да су се декамилионери непријатно осећали у богаташком декору, а да су њихова непца била потпуна ненавикнута на егзотичне деликатесе. Накнадна истраживања ових аутора (објављена у књизи „Мој комшија милионер”) су потврдила да амерички милионери воде релативно скроман живот: према њиховим подацима, половина америчких милионера је потрошила мање од 300 долара на свој најскупљи сат, 400 долара на своје најскупље одело и 150 долара на своје најскупље ципеле. Уместо да се рано пензионишу како би могли да што дуже уживају тј. млате празну сламу, већина америчких милионера ради и у дубокој старости.

Најзад, ни већина америчких милијардера нису особе који су најснажније маштале да имају најлуксузнију кућу и најскупљи ручни сат, већ особе које су, поред добрих процена, великих ризика и немало среће, биле фанатично посвећене одређеном проблему, било да је реч о интуитивном софтверу било о „савршеном” хамбургеру. Један од најбогатијих људи на свету Ворен Бафет је познат по томе што живи у Небраски у кући коју је купио пре педесет година. А у трци за највећу јахту не воде Бил Гејтс и Стив Џобс него руски и арапски принчеви и тајкуни.

Наизглед парадоксално, амерички идеализам, а не њихов материјализам је један од главних узрока њихове продуктивности и богатства. У складу са тим, Србији је потребно више поштења, скромности, захвалности и великодушности, а мање гнева што се ово чекање на бољи живот баш одужило.

*Доктор психологије, магистар статистике