Мађионичари или дивљаци трубе

"Зашто сам заволео српску трубу? Кад је чујете, ви узмете ваздух, па га држите два минута. Мислио сам, када сам вас први пут видео такве, да зовем хитну помоћ."

Прво што је осетио Мајкл Гинсберг, после тог езотеричног искуства, кад су му из трубе излетели духови са шајкачама, био је јак ударац у стомак. Мајкл је, подразумева се, на пријемном испиту за славну титулу "малог од трубе", урликнуо: "Јаоаооо..."! И, тако је један амерички професор фискултуре у хавајској кошуљи научио да свира "Свилен конац".

Не само да је постао опчињен србијанско-циганским митским мелодијама, него је тим лименим звуком и причама које иду уз њих, обично трагичним, понекад смешним, а свакако лудим, заразио и своју жену Бел, инжењера електротехнике. Њујоршки брачни пар основао је бенд "Златне усте" и специјализовао се за балканску етномузику. Амерички Јеврејин украјинског порекла који откида на српске трубе. Носилац ордена "Србенда првог степена" који дува "Свилен конац". Наш, а амерички!

Исповест лидера великог њујоршког бенда "Златне усте" је можда најкоректнија дефиниција утицаја драгачевског рејва или металне хистерије на западни свет.

Још један лимени тајфун преврнуо је Гучу, планину Јелицу и Србију наопачке. На штандовима поред пивских "караока", опет сте могли пазарити "Ларусову" енциклопедију, али и круњач за кукуруз, јорган за прву брачну ноћ – на одложено плаћање. Цврчали су силикони испод мајица са ликом "Металике" и Ратка Младића, Загора и Радована Караџића, Еминема и Драже Михаиловића – и Слободана Милошевића, с хашком директивом: "А, сад сви у Гучу!". Шизофренија збуњујућа и за креманско пророчанство.

Некима се, међутим, летњи лимени тајфун не допада. Колумниста једног београдског недељника рекао је да Сабор трубача у Гучи "парада пијанства и кича" која се протура као оригинални српски идентитет. Он је рекао да начин на који се у јавности представља фестивал у Гучи заправо "није ништа друго него промоција имиџа Србина као доброг дивљака, који од свог живота прави Гучу, а не ради ништа". Да се он пита, музички фестивал "Егзит" је тај који Србији даје дигнитет. Позната историчарка је такође била критички оријентисана према диско-контузији, назвавши фестивал у Гучи "културним моделом аграрног друштва које производи такву врсту забаве". Покренута дебата о трубачком перформансу, који је "Њујорк тајмс" представио "једним од најаутентичнијих фестивала на свету, лудилом ван сваке контроле и екстремним примером љубави Срба према ноћном животу", сведочи да је трубачки сабор прерастао у друштвени и политички феномен који изазова крајње опречне, али, понекад и малициозне коментаре.

Кад се чује прича о "добрим дивљацима" који лочу под шатрама, верујем да критичари трубе знају неке друге музичке етнофестивале где посетиоци долазе у смокинзима, где се веселе уз презентације на видео-биму, уз музику са лаптопова и омамљујуће опијате садржане у негазираним минералним водама. Наравно да је Гуча једини џиновски егзил где интелектуалци и физикалци, невладини активисти и четници почетници партнерски ходају четвороношке испод стола и носе гајбу пива у зубима, где "половњаче" играју по столовима, а гастарбајтери еврићима ките трубе и проветравају пазухе циганским трбушним плесачицама. Наравно да је Гуча, уз београдске сплавове – где је усидрена флотила турбофолка – једино уточиште или групна терапија за депресивне словеначке хероје неолиберализма, који се тек подно Јелице, или на Ушћу, макар за викенд, осећају као "издуване трубе".

Зар је "Егзит" другачији од шаторске неурачунљивости? Не, поред Новог Сада нико није пијан и луд. На "Егзиту" се не лоче пиво, није било повраћања, већ сви беру љубичице и јорговане, док слушају Билија Ајдола и држе се за ручице. Или је, што каже један колега, њихово пијанство или интоксикација лаким наркотицима "урбанија", јер том приликом нису пијани рикали: "Ој јаворе, јаворе, ти си дрво најбоље..."

Проблем је што као нација не умемо да искористимо све компаративне предности и маркетиншке потенцијале наше откачености. Ако један либерални лист, који се сматра софистицираним гласилом америчке "аристократије" на Источној обали, као што је "Бостон глоб", препусти свом репортеру да еуфорично описује музику трубачког монарха Бобана Марковића, као музичку алхемију транса мексичких маријачија и кул теме из "Пинк Пантера", величајући егзотичну врелину емоција под саборским шатрама, зашто бисмо ми на елитистичким трибинама блатили енклаву етнотреша и врхунске музике, кичерице и антологијских инструменталиста?

Када историчарка помиње Гучу као "културни модел аграрног друштва које производи такву врсту забаве", вероватно је заборавила да је већина Срба још у дубоком сну у којем сања да нису укинути раднички савети или земљорадничке задруге који ће им на крају баладе ипак поклонити 15 дана летовања на приморју. Наравно да је Србија аграрна земља, али управо је тај сељачко-урбани судар светова под старим, војничким шатрама – кад се очи лепе за ознојене бутине, кад црнке играју као Тина Тарнер укључена на 220 волти, кад уштогљени јапији из нове корпоративне класе укрсте погледе са џиберима из предграђа, кад сиротиња без кинте у џепу за макар једну пљескавицу посматра тајкуне како се туширају "џек денијелсом" – управо тај сабор противуречности показује Србију онаквом каква заправо јесте.

Можда су момци из култног београдског хип-хоп бенда "Београдски синдикат" сукобе локалпатриотизма и глобалистичке сервилности исказали најексплицитније стиховима из хита "Говедина". Синдикалци никако не желе да се одрекну "... Гуче, кајмака и раџе".

Зато је Србији потребно дијалектичко јединство "Егзита" и Гуче. Због овог првог, радикали су научили да рејв није ново америчко тајно оружје, а због овог другог Коштуница је после дужег времена направио гримасу која би могла да подсећа на осмех.

Александар Апостоловски

-----------------------------------------------------------

Од конобара до лекара

ГУЧА – На сваком сабору поред гостију постоји и радни народ који дан касније повлачи црту испод бурне седмице. Тако су, рецимо, крчмари израчунали да је ове године на трпезе изнето око 15.000 тона печења, или 1.500 прасића и јагњади, што вреди 150.000 евра, и приготовљено 35.000 ћаса свадбарског купуса.

У Гучи је, током Сабора, дежурало 48 здравствених радника, међу њима 20 лекара.

– Имали смо 112 интервенција на терену и 108 у станици. Такође, медицинске сестре су у 118 случајева интервенисале давањем инјекција и превијањем. Због прекомерног узимања алкохола, у нашој установи преноћило је 20 гостију и то је неупоредиво мање него пре, јер смо и сваке ноћи имали тровања алкохолом. Ако је на Сабору било 400.000 гостију онда је само један од две хиљаде тражио нашу помоћ, што је за овакве догађаје сасвим мали број – каже др Душко Шулубурић, директор Дома здравља у Гучи.

Непрекидно је дежурало и 30 радника "Комуналца" из Лучана, са два камиона и једном цистерном. Њихов посао је, а велики део већ су обавили, да иза гостију покупе од 500 до 700 кубика отпадака, највише боца и лименки од пива, и разног папира.

Један младић је убијен у тучи па ће се, нажалост, овај сабор памтити и по томе. Забележено је и једно повређивање разбијеном флашом по лицу, пет ремећења јавног реда и мира, углавном туча, као и десет углавном ситнијих крађа, са изузетком оне у којој је жени нестало 700 евра.

Чувари реда кажу да је, изузимајући убиство, кршење закона на Сабору по обиму истоветно једнодневним инцидентима на подручју Моравичког округа, у обичним приликама.

Полиција је, принципијелније него до сада, контролисала возаче па је 191 ухваћен да колима управља припит.