Кредит, па на медаљу

Светском прваку у ватерполу је неопходан кредит да би отишао на Европско првенство. Европском вицешампиону у кошарци је главни град обезбедио паре да би се појавио на Светском првенству.
Због тога треба да је зазор свима нама. Јер и светски првак у ватерполу и европски вицешампион у кошарци је Србија. Дакле – ми.

По обичају, решење се некако нађе. Држава се пробуди у последњи час, савези се још једном увере да мајка никад не остане глува кад дете заплаче...

Али може ли без тих драмских заплета? Како ствари стоје – биће још таквих епизода.

Није спорно да је спорт од великог значаја за државу, јер је представља у свету. Али он није државна служба као што су полиција, војска, железница, пошта...

Држава сада не може ни да финансира спорт. То је могло у оно доба када је све било државно (друштвено). А то време је прошло.

Чак и кад има министарство у чијој је надлежности спорт држава не може да му наређује. Не само што то забрањују међународне спортске федерације него је то и немогуће. Спортске организације су невладине, неполитичке...

Држава, тачније влада, не сме да заборави на друге своје обавезе, од којих су јој неке чак и прече.

Пре или касније долазе избори, страшни суд у свим демократским државама.

По теорији – они који имају новац једва чекају да га негде уложе. И они га и улажу, али пошто су то људи од крви и меса пре ће да задовоље неке своје прохтеве него да пуне џепове спортистима и тренерима.

У бизнису, у зависности од тога колико пара дају, знају чему могу да се надају. У спорту нико не може да им јамчи да ће бити шампиони. А ако и буду – како да зараде на томе?

Спортистима се тргује. Али они не стварају ишта што би имало вредност ван спортског терена.

Топла вода у свлачионици не може да се плати хорозима или волејима. Уметничком сликом или брашном – може.

Клубови у неким земљама излазе на берзу. Међутим, како њихови власници да наплате добро пословање, то јест прво место?

Пошто све области у некој земљи на овај или онај начин мора да регулише држава, она је и једина одговорна за судбину спорта. А, бар код нас није исцрпла све могућности.

На пример, озбиљан, а природан извор финансирања спорта могле би да буду спортске кладионице. Тај рудник је засад препуштен сналажљивима.

Даље, држава би могла да даје олакшице за улагање у спорт и сличне делатности. Али и да види куда иду паре од продаје играча, то јест да се што више новца врати у спорт, а да што мање „испари” из њега.

Држава може и да изабере гране спорта од којих има вајде, па да њих издржава. А може и да дигне руке од спорта. Али и њена правила игре морају да се знају пре утакмице.