Америка признала мане

У напорима да побољша везе са светом, администрација Барака Обаме је признала да ни у Америци нису довољно уважена људска права. Признање је учињено у форми дипломатске премијере – у првом извештају о националном стању који је Вашингтон послао Савету УН за људска права.
Упућен из Стејт департмента, тај рапорт (у који смо имали интернетски увид) може се доживети као значајан прилог потреби да се међународни односи, или бар приступи, преобликују и ускладе с реалношћу. Показује, наиме, спремност сада владајуће гарнитуре: 1. да на глобалном нивоу не пориче домаће мане, 2. да увиђа и код себе неке недостатке које су њени претходници искључиво налазили код других, 3. да себе уклопи у комуникацијски ред чије поштовање очекује од осталих, 4. да цени, упркос замеркама, улогу Уједињених нација, 5. да извесном дозом самокритике ублажи спољне критике на рачун САД, 6. да признавањем појединих сопствених недорађености, ојача промоцију својих вредности као универзалних…
Обиман документ, са 71.000 словних знакова, назван „Универзални периодични преглед”, не каже изричито да Америка себе још види као шампиона људских права, мада сугерише да је, досадашњим достигнућима, она „ојачала” и „проширила” свој глобални утицај. У изреченој самокритици најважнијим се чини спремност да се свету, макар дипломатским речником, предочи оно што су Американци већ сами себи замерили. Поготову учинку претходног председника Џорџа Буша, чије је форсирање повећавања безбедносне а смањивања тржишне регулације, допринело и националним и интернационалним ломовима у којима су знатно оштећена политичка па и егзистенцијална права грађана.
Самокритичка нота је најизраженија у виду регистра настојања Обамине екипе да поправи наслеђено. Да је, тако, оснажен став да је тортура (каква се примењивала према ратним заробљеницима) неприхватљива, да се као докази неће признавати искази изнуђени силом, да ће се затворити казамат у бази Гвантанамо на Куби, да се прислушкивања подвргавају строжој контроли њихове оправданости.
Фер третман и даље не уживају многи Американци – произлази, такође, из извештаја, па се наводи да висока стопа незапослености, деликти мржње, сиромаштво, неодговарајући смештај, недоступност здравствене заштите, средњошколског образовања, платне диспропорције, као и опстајуће расне и полне подвојености, више погађају мањинске заједнице – Афроамериканце, Латиноамериканце, муслимане, Азијате, Индијанце, хомосексуалце…
Објашњавајући домете рапорта, представник Стејт департмента је изразио и „наду да ће друге земље следити пример” САД, чије су власти, у изради документа, сарађивале са организацијама за унапређивање људских права. Звучи више оригинално, међутим, напомена извештаја да су Вашингтону „добродошла запажања и препоруке чланова Савета УН које могу да нам помогну на путу ка нашем усавршавању”.
Ова опаска ће, претпоставља се, изазвати негодовање опозиционих конзервативних кругова, који су више пута опомињали да „Америка жртвује свој суверенитет Уједињеним нацијама” и да се „одриче” своје „изузетности”. Они су 2006. били и против уласка САД у новопроглашени Савет УН за људска права, замерајући му „антиамеричку склоност” и то што су под његовим окриљем и „диктаторски режими који масовно гуше грађанске слободе”.
Тек по доласку Обаме на власт, Америка је конкурисала за место у Савету и маја прошле године га добила великом већином (готово 90 одсто) гласова чланица УН. – Стало нам је да поново играмо значајну улогу у светској организацији – нагласила је тада амбасадорка Сузан Рајс.
Обамина администрација је у међувремену испољила појачану тежњу да се низ сложених међународних проблема решава консултацијама са што више учесника. Иако се није одрекла свих наслеђених решења, донетих у својевременим уским вашингтонским круговима, она настоји да бар за сопствене подухвате придобије широку спољну подршку или бар разумевање. Извештај Савету УН за људска права, с признавањем сопствених недостатака, пројектован је као део новог курса.
М. Пантелић