Власт и контролори

Муфтија Муамер Зукорлић успео је да од једног чисто процедуралног питања, какав је избор Савета бошњачке мањине, направи прворазредно политичку тему којом сада интензивно морају да се баве власти, али и новоуспостављени контролори власти. При томе је Министарство за људска и мањинска права оштро конфронтирано са Зукорлићем, а омбудсман Саша Јанковић, повереник за информација од јавног значаја Родољуб Шабић и повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић бране његово право на стриктно поштовање процедуре и закона.

Изненађене Зукорлићевим успехом на изборима за савет, власти су предузеле низ административних корака са циљем да оспоре право његовом блоку да преузме потпуну контролу над тим телом. Почело је већ познатом променом Пословника о избору националних савета којим је предвиђено да се за конститутивну седницу прикупити две трећине мандата, уместо половине, колико је до тада писало у том документу.

Након оштрог реаговања „контролoра власти” и јавности, министарство је устукнуло и из пословника избацило спорну одредбу, али се побринуло да се суштински ништа не промени. Јер, на избор националних савета ће се примењивати одредбе Закона о избору народних посланика којима је предвиђено да је за конституисање скупштине потребна верификација две трећине изабраних посланика.

Поново су се огласили „контролори власти”, а омбдусман Јанковић је најавио да ће покренути контролу законитости и правилности рада Министарства за људска и мањинска права. Јанковић је ставио до знања да ради у тесном контакту са Петрушићевом и Шабићем. Тако се догодило да су се контролори власти нашли на истом задатку, у директном сучељавању са једним министарством, а око конкретног питања чије решење траже.

Не зна се, наравно, како ће се цела прича завршити, односно да ли ће министарство бити при нуђено да се у случају избора савета бошњачке мањине постави другачије, или ће власти опет наћи неки „споредни излаз”, попут одлуке о брисању спорне одредбе из правилника и ослањању на Закон о изборима посланика. Али, ипак постаје јасно да власти неће моћи тако лако да игноришу своје контролоре и да ће морати да их слушају све пажљивије.

То је, руку на срце, постигнуто превасходно залагањем и храброшћу самих контролора који су у сучељавању са владајућим круговима успели да се наметну као релевантан фактор. Кораци које су предузели у вези са изборима за Национални савет Бошњака могу се узети као њихов највећи досадашњи успех.

Јер, да се вратимо на почетак, реч је о случају који се претворио у прворазредну политичку причу а „контролорима власти” је пошло за руком да се у њега умешају, а да не буду оптужени да подржавају ову или он у политичку опцију. Остали су, дакле, на одговарајућој дистанци од политике, борећи се превасходно за поштовање принципа и закона. А о политичким консеквенцама треба да мисле власти и политичке партије и да их решавају политичким средствима, а не изменама процедура.