Не сумњати у љубав

Први добитник новоустановљене Међународне награде за књижевност Нови Сад јесте немачки књижевник Кристоф Мекел. Рођен године 1935. у Берлину, Мекел који је истовремено ништа мање цењен и по својим сликарским, графичким делима, спада као песник, романсијер, приповедач, драмски и дечји писац и есејиста међу најзначајније ауторе своје земље. Неке од његових књига имају статус култних, превoђeн је у целом свету и носилац водећих награда на немачком говорном подручју. 

Имајући у виду да сте истовремено сликар и песник, питао бих Вас како видите разлику између поетске слике и насликане слике, догађа ли се да некада кичицом пишете песме, а пером сликате?

– Писање и цртање (ја нисам сликар) јесу супротности. Ја имам два главна позива који су сасвим независни један од другога. Цртачу је лакше: он има занат. Пре него што почне да ради, све што му је потребно је већ ту: боје, креде, разне оловке, терпентин и лак, неупотребљен, употребљен папир. Његов занат је задовољство – руке, очи, нос учествују у томе, цело тело ради. Писац нема ништа од тога. Осим писаће машине и компјутера, папира и писаљке он нема ништа, а ништа му ни не треба. Његов занат је у његовој глави. Ја сваку реч прво записујем руком, то ми даје извесност да производим језик од речи, готово да измишљам слова. Код оба ова заната пресудна је прецизност. Прецизност цртача може се доказати, док код писца није специфична. Може се видети из звука неког стиха. Мелодика живе песме је недвосмислена, она припада само себи. У томе је њена прецизност.

У својим љубавним песмама избегавате сентименталност, најчешћу замку ове лирике, а ипак погађате суштину мушко-женских односа, и то управо по питању њихове сентименталности. Како Вам успева да то транспонујете на поетску раван и немате ли утисак да се добра љубавна поезија данас доста ретко пише?

– Већ деценијама слушам како није више могуће писати љубавне песме. Тако нешто није тврдио ниједан песник. Критичари, фељтонисти, подијумски победници духа једног времена су ти који то упорно понављају. Ти људи не желе да љубавне песме данас буду могуће као и пре 2000 година, и да се баве човеком. Ово тврђење долази из друштава која су на умору, рецимо у Немачкој и превише цивилизованим земљама. Искуство ми говори да је ово тврђење немогуће тамо где је угрожен опстанак и да ће бедну судбину доживети онај који посумња у љубав. Језик, обликован језик љубавне песме, тамо представља извесност, људско право, животну неопходност. Не могу да замислим да се у Србији оповргава љубавна песма и да због тога одумире. То је бесмислица. Шта уопште значи то: љубавна песма, песма о природи, политичка песма, мисаона лирика. Те категорије су штаке. Ако их одбаците, онда слободно идете даље и дишете.

У Вашој поезији често се јавља мотив анђела. Један од Ваших поетских топонима јесте земља Улро Вилијема Блејка. Анђели, Блејк, мистика, с друге стране Кирка – како то видите у данашњем свету?

– Надлежност мотива је ограничена. Анђео и Кирка нису ништа апсолутно, нити су икакви клишеи. Ја пишем АНЂЕО, и то неће бити анђео Фра Анђелика или Шагала, никако светлосан лик, ванвременска појава, комад за историјску монтажу, већ то ће бити озлеђени, полумртви, пали анђео двадестпрвог столећа. Поезија може да користи све из свих времена. Не постоји – с изузетком лошег квалитета – у њој ништа што је безвредно, што је одумрло. До мене пак је да анђела, Кирку претворим у нешто што данас може да буде веродостојно, дакле ново, што се можда може употребити.

Пропутовали сте целу планету и живели на свим континентима. Као грађанин света и аутор стихова "У именима бих да живим..." реците, молим Вас, где је Ваше срце, а где Ваша домовина?

– Срце и душа – знамо да се оне могу уништити – јесу у свему што живи. Све што живи има потребу за срцем и душом и онај ко би да живи на људски начин, и да мисли, тај би и да створи нешто тако дубоко, тако радикално као што је, на пример, ЛЕПОТА у песми. Ја ДОМОВИНУ немам, није ми ни потребна. Али сам увек тражио дом, проналазио га, губио или морао да га напуштам. Дом је место где могу да дишем, радим, смејем се и спавам, да будем с пријатељима и где ме не сумњиче, где ме историја света и времена није узела под своје, и то је онда права срећа.

Познато је да сте били пријатељ Васка Попе. Колико Вам је српска поезија блиска и позната?

– Да, Васко Попа. Нисам га познавао у Београду, не знам ко је био као Ваш академик. Сретали смо се увек негде друго, увек лично и приватно, често на фестивалима, и говорили би француски. Његова резонанца у земљама немачког говорног подручја је била велика и веродостојна, а то је и даље. О српској књижевности и поезији знам исувише мало. Понешто сам сазнао из француских превода и немачких превода некадашње НДР. Желео бих да нешто више сазнам у Новом Саду.

Станујете у кући од правог камена. Какав је однос између Вас и камена? Догађа ли се да се и камен у Вама настани?

– Камен пружа извесност отпорности, чврстине, трајања. Лепо је становати у кући од ломљеног камена, иако зимска хладноћа траје у зидовима све до јуна. Камен – то је камен у Давидовој праћки, али он за мене не представља оружје. Камен је темељац на коме се зида кућа и завршни који, као последњи, учвршћује свод. Ја волим црвени пешчаник, од њега је направљена саборна црква у Фрајбургу. Он има румену, топлу боју, на киши поцрни. Он је пролазан, листа се попут коре платана, тај камен се може заволети. А то, да се камен настани у мени – надам се да неће. Камен у мени, то би значило окамењивање. Ужас, отпор, побуна нису никакав камен. Побуна може бити и те како ведра.

-----------------------------------------------------------

Песма
* * *

Нашао сам појас њеног црвеног
кућног огртача испод степеница
дуго након што је отпутовала, и то ноћу.
Нисам више очекивао тако низак ударац.
Да почнем да живим ни са чим
и с једним појасом.

(Превео с немачког Златко Красни)