Испитивање савести

Од нашег специјалног извештача

ВЕНЕЦИЈА – ЛИДО – Истините личности и истинити догађаји из даље или ближе прошлости, кроз које се узрочно-последично рефлектује садашњост, најчешће су теме америчких филмова који ове године доминирају на Венецијанском фестивалу. Он је тако постао поприште либералних америчких аутора који својим филмовима покушавају да пробуде свест и савест америчке нације, поручујући остатку света да САД нису оличене само у потезима врхушке већ да има и оних који мисле и делују другачије.

И ма колико ово америчко самоиспитивање деловало привлачно, поготово што је оличено у филмовима већином рађених у духу америчког црног таласа 70-их, са потписима прослављених редитеља и уз учешће тренутно најславнијих глумачких звезда, узалуд је. На Лиду се појавио један Француз, мајстор европског филма, и својим малим ремек-делом "појео" је све претходно виђено. Реч је о легендарном француском редитељу, ветерану Алену Ренеу, чији је филм "Приватни страхови на јавним местима" одушевио публику а критичаре оставио у уверењу да је овогодишњи кандидат за "Златног лава" већ пронађен.

Неоптерећен технологијом

Ренеов филм је заправо екранизација истоименог позоришног комада Алана Ајкбоурна из 1972. о унутрашњим питањима среће, поимању верности и потреби да се не остане сам и усамљен. Оно што је у њему привлачно је начин на који је Рене транспоновао правила и поступке театра у филм расног израза, користећи само есенцијалну природу камере једноставног, а ефектног покрета, неуобичајене углове снимања, без зумирања и без страха од мелодрамских ефеката. Неоптерећен технологијом, ово је дело високе филмске културе и сензибилитета, врхунски срочена лекција из живота, о крхким осећањима, проласку времена и сукобу генерација.

Но, да се вратимо оном због чега су очи највише упрте у овогодишње фестивалско издање. Дакле светским премијерама потенцијалних кандидата за Оскара, јер то и јесте суштина програма који је понудио Марко Милер. Можда је један о њих је и Оливер Стон са филмом "Светски трговински центар", спектакл сведен на обичну, људску меру, измакнут од политизације и испричан кроз истиниту причу два преживела спасиоца из срушених њујоршких кула 11. септембра 2001. О ликовима два пострадала полицајца се не сазнаје ништа ново од тренутка када их гледалац први пут види на почетку филма. Кадрови изван рушевина делују фасцинантно документарно, без вишка херојства или патриотизма, сцене у забринутим породицама више су у функцији набијања минутаже филма.

Шта би било ...

Иако је патетика једно од главних одличја филма "Боби" америчког глумца и редитеља Емилиа Естевеза (син Мартина Шина и брат Чарлија Шина), он у целини ипак оставља бољи утисак. Могуће и због тога што је у њему ангажована читава плејада холивудских звезда у потпуно другачијем светлу, у колективном глумачком акту са јасним политичким ставом. Наиме, филм је прича о ноћи када је у хотелу "Амбасадор" надомак изборне победе, убијен сенатор Роберт Ф. Кенеди, брат убијеног америчког председника Џона Кенедија, о људима из хотела у којима су, у сваком понаособ, оличени горући друштвени проблеми нације, који су пре његовог последњег дана били суочени са моралним посрнућем друштва и безнађем, ратом у Вијетнаму, расним, сексуалним и класним неправдама. Са Бобијевим убиством у свима њима као да умире нада и отвара се једно од највећих питања "Шта би било да није..." у новијој америчкој историји.  Комбинујући документарни и телевизијски материјал са пренатрпаном играном формом, пронашавши довољно простора за глумце попут Ентонија Хопкинса, Деми Мур, Шерон Стон, Сиднија Поатјеа, Вилијема Мејсија, Илаје Вуда... Естевез је начинио солидно дело, јаче у идеји и ставу него у редитељској изведби...

Све то заједно, у филму "Краљица" помирио је британски редитељ Стивен Фрирс, начинивши занимљиво дело о краљици Елизабети II у данима после убиства принцезе Диане када је британским двором завладао мук и изостанак било каквих реакција. У улози краљице је сјајна Хелен Мирен, а због оног што је понудила не би се изненадили ако би је видели међу номинованима за Оскара.

На кандидатуру може да рачуна и Дарен Аранофски са епском футуристичком одисејом о човековој хиљадугодишњој борби да сачува живот вољене жене, филмом "Фонтана" чија је радња почиње у шеснаестом а наставља се у двадесет и шестом веку. У откривању мистерија живота као глумци учествују Хју Џекмен и Рејчел Вејц, већ препознатљива жеља Аранофског за филмским експериментом (потврђена у његовим претходним филмовима "Пи" и "Реквијем за сан") и фантазијом чији се пуни ефекти постижу микрофотографијом...

У пределе будућности смештен је и филм "Потомци", трилер са потписом сада већ култног мексичког редитеља Алфонса Куарона, који је поделио и публику и критичаре на оне који су строго против његовог трактата о могућностима да хаос и анархија завладају светом а људска раса изгуби могућност репродукције, и на оне који су рекли своје за у знак допадања.