Приватизацијски ход уназад

После десет година транзиције у Србији, држава је преузела на себе да производи млеко. Град Београд, који је постао власник Пољопривредног комбината „Београд”, а који је практично држава у држави, незадовољан откупном ценом млекара, одлучио је да почне прераду и паковање белог напитка у неком од давно угашених погона ПИК „Земун” или Панчевачке млекаре.

Ово је само један у низу примера да држава, која је пре десет година народу овдашњем признала да је неефикасан власник и да зато започиње приватизацију, наново почиње да се бави управо пословима за које је рекла да јој нису по вољи и који јој не иду од руке. Држава топи бакар, јер је под своје узела РТБ „Бор”, преко свог предузећа „Србијагаса” производи минерално ђубриво у Панчеву, стакло у Параћину, сирћетну киселину у Кикинди, базну хемију у панчевачкој „Петрохемији”…

Откако се криза у Србији захуктала држава је све чешће предузећима пружала руку спаса, међутим нема прецизног податка колико је предузећа понело ознаку државно. Јер, нека су и даље у надлежности Агенције за приватизацију, а друга, за које је Влада Србије доносила одлуку о подржављењу, Дирекције за имовину.

Према подацима Агенције за приватизацију, из разних разлога, подржављено је педесетак фирми. Чак 11 предузећа за које је била предвиђена тендерска продаја подржављено је, а међу њима су и Институт за путеве, Завод за изградњу града Београда. Поступак аукцијске продаје обустављен је у случају 35 предузећа и сада су у надлежности Дирекције за имовину. Непознато је да ли ће она трајно остати у државном власништву или их држава спрема за продају.

Приватизација у Србији одавно је требало да се заврши, а овај ход уназад ка државном власништву у привреди наметнуо је питање – има ли краја овом процесу или ће држава, зарад социјалног и политичког мира, наставити да под своје окриље узима предузећа која то, из разних разлога, затраже.

Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, каже да је оно што држава ради апсурдно.

– Овај ход уназад показује да ми нисмо научили лекцију. Да је држава била добар власник не би источна Европа имала најнижи стандард. И зато ћемо добити резултате као некад – мала улагања, ниске плате. Посебно забрињава то што профит „Телекома” улажу у непрофитабилна предузећа. Такође и то што је 25 одсто свих приватизација поништено. То указује да је то спровођење било лоше. Нисмо завршили денационализацију, нисмо реструктурисали јавни сектор, систем стечаја… Они који спроводе овакву политику показују да немају ваљану оријентацију у којем смеру треба да иду. То и није чудно јер су учени да држава треба све да ради – каже Прокопијевић.

По његовим речима и пример улагања страних компанија, попут италијанског „Дајтека” у Ниш, показује да је држава већи инвеститор од странаца. Јер, даје 10.000 евра по запосленом што је за 400 запослених четири милиона евра, даје два хектара земљишта, опрашта порез на десет година… И шта ако сутра странац дигне руке од посла и своју фирму прода некоме другом?

У Србији је до сада, тендерима и аукцијама, приватизовано 1.702 предузећа, а продаја чак 575 ових предузећа је поништена. Истина, нека су поново продата. Рачунато с предузећима чији су мањински пакети акција из ранијих приватизација продати на тржишту капитала, на списку приватизованих је 2.400 предузећа.

Агенција за приватизацију успела је да до законског рока, а то је 31. децембар 2008. године, започне и последњу приватизацију друштвеног капитала. Непродатих је око 200 предузећа, а уколико се рачунају и она за које је неопходна стратешка одлука владе о њиховој продаји, на списку је око 700 предузећа. Ту су спортска друштва, локална комунална предузећа…

Посла, дакле, још има, али држава и даље остаје незаобилазан фактор. Или као продавац, а све чешће и као спаситељ. Под налетима кризе Америка, па и добар део Европе није се либио да помогне својим посрнулим фирмама. Упумпаване су стотине милиона, па и милијарде долара и евра, али с јасном идејом – чим те фирме стану на ноге и почну да праве профит – акције иду на берзу и држава се намирује за све оно што је уложила спасавајући их.

Код нас, нажалост, и праве државне куће попут ЕПС-а или монополисте какав је НИС, праве милијарде динара губитака. Е, ту негде наша држава нешто не ради како треба или, тачније, још није изградила тржишне механизме да се извуче из невољног загрљаја посрнуле економије.

Јована Рабреновић