НИ ЛУКСУЗ, НИ ЈЕРЕС

Разумем разочарење, па и бес, због начина на који Космет одлази, отуђује се, отима – како вам драго, али никако не разумем разочарење, па и бес, усмерен према Политици због текста објављеног прошле недеље на овом месту.
Пошто је и коментатор на крају крајева човек, са задовољством констатујем да у размишљањима нисам усамљен.
Одијум критика примам на себе.
И отписујем неким критичарима.

Грешите, господо/другови. Побркали сте лончиће. Не желим да пишем о Косову као о царевом новом оделу. Кажем оно што мислим и видим: цар је го. А то што Политика објављује и овакав став само јој иде на част.

Ни ове новине, ни овај новинар не продају или предају тај део земље Србије. Почео је да се губи давно: када Србима није дозвољен повратак после Другог рата, Уставом из 1974, потискивањем Албанаца са свих кључних политичких, привредних и јавних функција, одбијањем дијалога, ослонцем на силу и репресију.

Када је свет после бомбардовања решио да се озбиљно позабави косовским проблемом, ми смо га гурнули под тепих. Ћутали смо као да га нема. Не само политички. Ко је спомињао лигнит и стратешке руде, или слив четири реке које чине један од највећих водних резервоара Европе? Ко статус православних светилишта? Ко и сада потеже те аргументе?

Косовски замајац међународне заједнице био је у пуном замаху када смо се ангажовали – закаснело и траљаво. Само се сетите кокуса, тог америчког лобистичког тела које дуго није знало да ли да брани ставове нашег председника, премијера или шефа дипломатије.

Онда смо, коначно, успели да усагласимо платформу, да је прихватимо у Скупштини, да Космет унесемо у Устав. Једино нам нико није рекао шта ће бити ако не буде онако како бисмо ми волели. Шта носи дан после.

Они тамо – а они тамо одлучују јер сила бога не моли – сасвим су се приближили решењу. Већина ових овде – а ови овде сем илузије да у Бечу о нечему озбиљно преговарају мало о чему одлучују – одбијају да се суоче са сценаријима које нам спремају. Држе се онога: тим горе по чињенице.

Поучен примером Израела, који је без обзира на своју моћ и савезнике морао да отвори болне преговоре са Палестинцима и да се одриче делова своје библијске земље, већ дуже време упозоравам да је косовско питање сувише озбиљно да би било препуштено само политичарима.

Као искрени противник ,,светих крава", јавно тражим да чујемо (ако треба и прочитамо) сва мишљења. Нажалост, време за националну синтезу је исцурило. Одлуке се не доносе овде, стижу преко емисара и дипломата.

Не могу више да на све стране слушам арију ,,Неправда" у извођењу хора ,,Мали Калимеро". Не зато што неправде нема, већ зато што то није музички састав за ово време. Зато ме неки екстремни политичари подсећају на стражаре Платонове ,,Идеалне државе". Зато ме неке естрадне демократе подсећају на Монтија Пајтона или илузионисту Дејвида Коперфилда.

Морамо да знамо да су све опције у игри. Нико нема право да о њима не размишља, од политичара и аналитичара до медија. Затварањем очију нећемо спречити лош развој догађаја нити ћемо сачувати решења која прижељкујемо. 

Толико о Космету. Не бих даље о томе.

Враћам се професији. Мало, мало па негде чујем: зашто сте том и том уступили простор у новинама? Таква лавина – јер већина коментара на мој текст је негативна – обрушила се сада и на мене и на Политику. Одакле му право да узурпира простор? Зашто продаје земљу? Шта нас брига шта он мисли!

Имам ту привилегију да такве обавестим да мој посао тренутно није јавно информисање, већ јавно коментарисање. Да се Политика није отворила – а већина тврди да је то прижељкивала – како бисмо утврдили где смо? Како бисмо знали шта мисле људи који се олако убацују у ,,ћутљиву масу". Искрено сам задовољан – није иронија – што се показало да многи умеју да пишу и отписују по Интернету, и када их изнервирам и када ме хвале. Камо среће да смо раније кренули.

Пошто идеолошки или популистички не јурим изборне гласове, не смета ми да будем мањина. Смета ми, веома, нетолеранција према мањинском мишљењу. Шта ћемо, да га укинемо па да сви имамо само једно? Партијско? Верско? Расно? Биће да је по оној: постоје само два мишљења: моје и погрешно.

Неко ће рећи да има најмање стотину разлога због којих ,,Балканску слагалицу" није требало објавити у овом тренутку – чувени ,,овај тренутак". Одговорићу да насупрот том њиховом сијасету разлога ,,против" има само један ,,за": то је начин да се спасемо једноумља.

Дакле, може ли да се објави став с којим се већина не слаже из ко зна све којих разлога, од легитимног патриотизма и разумне забринутости преко инертне необавештености до нојевског забадања главе у песак? Може и треба. Суштинска слобода подразумева право неслагања са већином, ако треба и до граница нервирања.

Једна наша еснафска изрека каже да новинари нису криви за оно што су објавили, већ за оно што нису објавили. Држећи се начела да у демократији постоји слобода мисли и говора, а имајући на уму поменуту изреку, пишем оно што мислим надајући се да ћу барем мало допринети дебати.

Пошто ни ја, ни Политика која штампа моја ,,издвојена мишљења" не предајемо или продајемо Косово, чуди ме острашћеност у реаговањима (нека су била толико вулгарна да нису ни објављена на сајту). Једни су бесни. Други разочарани. Трећи, зилоти, одговарају командно. Постројавају речи пред смотру.

Откуд толика неспремност да се чују различита мишљења? О каквом дијалогу, толеранцији и демократији причамо када не допуштамо да сем варијанте А постоји и варијанта Б? Разлику између две опције не одређују емоције већ анализа. А анализу треба анализирати; да ли је студиозна или површна, добра или лоша, метално хладна или епски усплахирена, о свему томе може да се прича.

Знам, ударио сам у најосетљивији нерв. Баш зато. Да бисмо били спремни на све. Ако нас политичари не обавештавају, мора неко. Разумем нечију озлојеђеност, али то није довољан разлог да не изађем пред јавност приправан да ме сутрашња реалност демантује или потврди. Да некога и овим текстом поново мотивишем да дебатује – без псовки, молим. Не одустајем. Са штитом или на њему.

Пренебрегавајући чињеницу да свако има право на став, већински или мањински, епски или реалистичан, храбар или опортунистички, романтичарски или прагматски, стичем утисак да су многи изненађени што су у Политици прочитали текст који, по њиховој оцени, не приличи листу. Све у страху да ће једна ,,загађена јабука" – мој текст – загадити не само овај лист и његове читаоце, већ и читаво друштво.

Знам веома добро шта Политици не приличи: језик мржње, вулгарност, цензура. Ако неко мисли да купује лист да би у њему прочитао само оно с чим се слаже, оно за шта се залаже његова омиљена странка, онда се вара. Политика демократски отвара врата разним мишљењима, укључујући и потписниково.

Задржавам стога себи право да наставим да браним своје ставове. Не шлихтам се ни већини ни мањини. Одбијам да ме страначки идентификују – врашки тежак посао у земљи у којој је лепљење етикета популаран хоби.

Време и догађаји просуђују ко је у праву. Ситуација и даље налаже да се стави прст на чело. Испоставља се да је више прстију него чела. Што је производ архаичне нетолеранције. Право на лично мишљење није ни луксуз ни јерес.