Ноћ пуног месеца

Државни авион је у ноћи пуног месеца из Загреба у Београд специјалним летом превезао створење које има крајње дијаболичан надимак: Звер. У завичај је стигао још један од оних који су пре седам година из темеља уздрмали демократску Србију.

Наравно да је ту деликатну ствар лично објаснио министар Дачић, који стиже да га свуда има, и лаичким језиком образложио суштину полицијског тактичког маскирања.

Шта ће зверка у кавезу казати тужиоцу оно што не знамо, можда никада нећемо ни сазнати. Сматра се да га је држава својим авионима, блиндираним џиповима и елитним специјалцима пазила од двојице којих одавно нигде нема: Луке Бојовића и Дарка Шарића. Но министарка правде лепо рече да „нико није јачи од државе”. Лепотица и звер се у домаћој митологији неће срести.

Биће се, иначе, хвалило да је своје изабране жртве самлело у машини за месо. Тај иницијални српски канибализам као да није претерано узбудио домаћу јавност. Људи су се навикли на све, њима је од неописивих зверстава важније како ће се сабрати и изборити против масовног похода на контејнере.

Ма колико био важан Калинић, најсуровији убица на граници реалног и политичког подземља, његов повратак у Србију носи бар две симболичне поруке. Прва је да се злочин не може исплатити, најчешће не може, и да свакој хајдучији дође крај. Друга произилази из ове, али има потпуно другачију вредносну конотацију. Нова генерација српског подземља већ је постигла да не буде мање сурова од Калинића. За сваког од њих, Звер је достојна сваке славе и поштовања. Он нема етику, давно је лишен саосећања и других емоција, убијао је из чистог задовољства, не каје се и остао је довољан сам себи.

Хоће ли сведочити за чији је све рачун потезао „калашњиков” и миксере за људско месо тешко је предвидети. Нити добија нити губи, сем што би и у затвору у коме је заштићен боље од Мона Лизе, можда у неком часу био доступан онима који праве своју рачуницу о мртвим устима и предностима таквих околности.

Уколико сведочи (без изгледа да га произведу у сведока-сарадника), Калинић би можда продужио своје уживање и приповедао о времену када је био потпуно посвећен послу у једном истински мрачном делу српске историје насиља.

Но, ту се појављује нови, опаки проблем који је садржан у резигнацији ове државе пред повешћу о којој је реч. Могло би се рећи да је то историја која траје, и да Србију, осећање спокоја њених грађана и елементарну безбедност, разара филозофија масовне фрустрације, необјашњиво дуго трајање постратних синдрома и нестишљиво насиље на свим нивоима.

Ево овако: бију навијачи, бију навијаче, премлаћују полицајци, али и њима треба полицијска заштита, пацијенти пребијају лекаре. Возачи градских аутобуса (тролејбуса, трамваја) чешће добијају батине него плате. Клерофашистичка омладина, одрасла на фалсификату патриотизма, бије своје неистомишљенике, или им прети најгорим мукама. Новинаре нарочито.

У веб-подземљу креиран је жанр посебне електронске књижевности, где се свакодневно исписују хиљаде страница уџбеника мржње и насиља. Ту се стварају нова правила родољубља и утерује вербални „навијачки” патриотизам. Задојени том литературом млади насилници верују да су већ стекли право и моћ да песницама, штанглама и тољагама преваспитавају истакнуте појединце који су се оглушили о њихову празноглаву митологију.

Насиље не престаје тамо где почиње висока политика. Напротив, рекло би се да је управо тамо вредносни извор за махнитање, да је Други програм државне телевизије невољно постао трансмисија неописиво тегобне, чемерне реторике изабраних, чиме се охрабрује паралелни неомилитаризам.

„Ако они могу тако да лупетају, ко нама може забранити да се боримо за Србију, коју волимо више од њих!” Тако говори млади десничарски вођа, ни часа не сумњајући у своју мисију, не знајући шта још треба да уради и са ким. Без програма, ако ту не рачунамо фанатичан отпор према другачијем, који се неизбежно окончава драматичним конфликтом.

У свему се види немоћ легитимне државе, независно од агресивног маркетинга министра полиције. Тако се из „зверског транспорта” да закључити да је држава у моћи да најсуровије криминалце уме да заштити од њима сличних трудбеника. Али не може, или не стиже да сачува своје грађане од темељног насиља, које се увек и свуда зачиње на улици.

Марко Ницовић каже да се у његово време знало „ко прави проблеме. Одемо и покупимо их. Данас се то намножило, а Београд нема своју полицију”.

И да има, ваљао би нам полицајац по глави становника. Изгледа да би држава морала много да ради на себи и системима који јој помажу да се не распадне како нас не би годинама препуштала вољи беспризорних.

Долазак Калинића је помало бацио у сенку велики спортски подвиг Партизана. Ма како нам се то чинило морбидним, многи полетни насилници сањају његову мрачну славу.