КАЗНА ПРЕ КРИВИЦЕ

Већ недељу дана не стишава се бура око Ахтисаријеве изјаве да су "Срби криви као народ". После јавног иступања представника српског преговарачког тима са захтевом за њено разјашњење, односно извињење главног посредника, своје оцене дали су најважнији политички фактори у земљи, страни аналитичари и новинари, као и, очекивано, представници домаћих невладиних организација које се баве заштитом људских права. Тако је директорка Фонда који се годинама бави утеривањем Милошевићевих дугова захвалила Ахтисарију што је на ову непријатну "чињеницу" подсетио српску политичку елиту. Албански политичари и интелектуалци с Косова такође нису пропустили да подсете на "српску кривицу". Они који имају дубоке предрасуде увек ће се лако усагласити када треба неког жигосати. Мање или више пристрасни посматрачи видели су, пак, у свему томе само још један доказ да Београд "тактизира", покушава да добије на времену и тражи алиби за евентуални неуспех статусних преговора.

Да ли је, међутим, могуће открити дубљи смисао у прашини која се подигла око једне изјаве, дате – како се сам Ахтисари правдао – полуприватно и узгредно, а при томе још "извучене из контекста"? Узрок тако великог узбуђења, сматрао би неки трезвенији аналитичар, јесте у томе што је Ахтисари изрекао гласно оно што прећутно садржи логика "праведног решења" којом се руководе Вашингтон и Брисел, управо смерајући да "дају" независност територији која уопште није њихова. Ту логику изложио је, готово метафорично, Мишел Фуше, бивши директор Центра за предвиђања у француском министарству спољних послова: "Одсећи ћемо вам нешто зато што сте били лоши у прошлости" ("Политика", 29. 8. 2006). У њој је садржана стара Фројдова идеја о кривици и (очекиваној) казни, пренесена на колективни ниво.

Па ипак, како је могуће да се тако искусном дипломати као што је Ахтисари омакне гласно изречена идеја о колективној кривици која неизбежно подсећа на фашизам? Можда је само био љут што српски преговарачки тим сувише озбиљно и аутономно тумачи своју улогу у игроказу чији сценарио предвиђа расплет и пре изласка глумаца на сцену. Или је искористио прилику да српским политичарима отворено саопшти оно што им "дипломатски упаковано" амбасадори неких земаља одавно сигнализирају: да је време да припреме српско јавно мнење за неумитну одлуку коју је међународна заједница давно донела. Уместо извињења, Ахтисари еуфемистички појашњава: није реч о колективној кривици већ о томе да "сваки народ има свој терет који носи" и "мора да прихвати своју прошлост и живи са њом". Појашњење имплицира две ствари: да је прошлост српског народа недвосмислено злочиначка; да за то мора да се плати велика, доживотна, казна. Не само пре суда историје, већ и пре Хашког суда, Ахтисари пресуђује и осуђује: одсећи!

На овом месту морамо оставити по страни расправу о томе колики је удео, и кривица, једног дела српске демократске елите за колективну кривицу која се приписује народу у целини. Да ли су градили своје демократске имиџе и каријере на Милошевићевом – што доказаном, а више недоказаном – злочинству? Да ли су се, неким туђим крвницима, извињавали и за злочине који нису почињени? Да ли су (неоправдано љути због изборних резултата) десет година свом народу порицали сваки демократски потенцијал? Да ли су се одрекли његове антифашистичке традиције и часне прошлости? Да ли су га, заслепљени похлепом за влашћу, и сваком другом врстом похлепе, удворички клеветали и денунцирали неким новим "господарима људске врсте"?

Било како било, најновија "реакција" високог међународног посредника "на расправу након његове изјаве", која садржи оцену да, ето, "Срби опет звецкају оружјем", знатно појашњава ствари – и намере. Није стереотип о српској колективној кривици тек несмотрена омашка једног политичара с предрасудама који се нашао у улози која му никако не пристоји. Идеја о кривици није ни намењена српским политичарима, чак ни српском народу. Она је намењена светском јавном мнењу, бар оном његовом делу који још увек реагује на кршење свих моралних скрупула и норми међународног права у добу новог глобалистичког империјализма. Реч је о оном делу светске јавности који не може да прихвати осуду за злочине који нису доказани, и казну која има смисао (колективне) одмазде. То је евокација стотину пута поновљеног стереотипа, пласираног из прагматских политичких разлога, који пи-ар агенције већ више од деценије проносе планетом. Сада је исти стереотип понуђен као могући изговор који би, евентуално, могао да оправда насилно отцепљење (симболички најважнијег) дела једне суверене земље.

Својом најновијом изјавом Ахтисари даје алиби отцепљењу Косова и продубљује своју оптужбу против српског народа: није више реч о томе да ли су појединци или цео народ криви за агресију која је у прошлости учињена; то је народ коме су наводно и речи довољан повод за оружани сукоб; а то значи народ коме је агресија инхерентна. Сада то није оптужба само за оно што Срби чине или не чине – већ квалификација онога што они јесу. Изведено до краја у форми стереотипа, све што Срби раде има значење (планетарне) претње. Утолико импутирана кривица није само колективна; она је инхерентна колективу. Из логике саме ствари, а посебно у политичком контексту у којем Ахтисари даје своје изјаве (давање независности Косову) следи да је овде казна доказ кривице: измишљена последица претходи узроку, који се зато увек може приписати. Казна за такав народ мора бити неодмерена да би светска јавност била убеђена како је преседан у међународном праву, у овом случају, неопходно учинити. Казна мора бити прекомерна и зато да би "међународна заједница" могла пред светом да оправда сопствену кривицу – тј. грешке, па и злочине, које је у прошлој деценији учинила не само над српским, већ свим народима Балкана.

Званични представници Србије реаговали су снажно на Ахтисаријеве злоћудне изјаве о колективној кривици. Чини се да и јавност Србије постепено схвата да се овде не ради о пукој увреди, иако је она несумњива. Реч је заправо о старом стереотипу о српском народу ("великосрпска опасност") који увек оживљава када треба да послужи остварењу нечијих територијалних претензија. У овом случају, он представља последњи адут посустале дипломатије међународних посредника који, супротно свим узусима међународног права, настоје да помогну остварењу територијалних аспирација косметских Албанаца. У Ахтисаријевом тумачењу, штавише, стереотип српског колективног злочина има следбеника у стереотипу о инхерентној кривици и продуженој казни – те као такав пружа алиби и за неке наредне преседане.

Професор политичке психологије на ФПН у Београду