KAZNA PRE KRIVICE

Već nedelju dana ne stišava se bura oko Ahtisarijeve izjave da su "Srbi krivi kao narod". Posle javnog istupanja predstavnika srpskog pregovaračkog tima sa zahtevom za njeno razjašnjenje, odnosno izvinjenje glavnog posrednika, svoje ocene dali su najvažniji politički faktori u zemlji, strani analitičari i novinari, kao i, očekivano, predstavnici domaćih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava. Tako je direktorka Fonda koji se godinama bavi uterivanjem Miloševićevih dugova zahvalila Ahtisariju što je na ovu neprijatnu "činjenicu" podsetio srpsku političku elitu. Albanski političari i intelektualci s Kosova takođe nisu propustili da podsete na "srpsku krivicu". Oni koji imaju duboke predrasude uvek će se lako usaglasiti kada treba nekog žigosati. Manje ili više pristrasni posmatrači videli su, pak, u svemu tome samo još jedan dokaz da Beograd "taktizira", pokušava da dobije na vremenu i traži alibi za eventualni neuspeh statusnih pregovora.

Da li je, međutim, moguće otkriti dublji smisao u prašini koja se podigla oko jedne izjave, date – kako se sam Ahtisari pravdao – poluprivatno i uzgredno, a pri tome još "izvučene iz konteksta"? Uzrok tako velikog uzbuđenja, smatrao bi neki trezveniji analitičar, jeste u tome što je Ahtisari izrekao glasno ono što prećutno sadrži logika "pravednog rešenja" kojom se rukovode Vašington i Brisel, upravo smerajući da "daju" nezavisnost teritoriji koja uopšte nije njihova. Tu logiku izložio je, gotovo metaforično, Mišel Fuše, bivši direktor Centra za predviđanja u francuskom ministarstvu spoljnih poslova: "Odseći ćemo vam nešto zato što ste bili loši u prošlosti" ("Politika", 29. 8. 2006). U njoj je sadržana stara Frojdova ideja o krivici i (očekivanoj) kazni, prenesena na kolektivni nivo.

Pa ipak, kako je moguće da se tako iskusnom diplomati kao što je Ahtisari omakne glasno izrečena ideja o kolektivnoj krivici koja neizbežno podseća na fašizam? Možda je samo bio ljut što srpski pregovarački tim suviše ozbiljno i autonomno tumači svoju ulogu u igrokazu čiji scenario predviđa rasplet i pre izlaska glumaca na scenu. Ili je iskoristio priliku da srpskim političarima otvoreno saopšti ono što im "diplomatski upakovano" ambasadori nekih zemalja odavno signaliziraju: da je vreme da pripreme srpsko javno mnenje za neumitnu odluku koju je međunarodna zajednica davno donela. Umesto izvinjenja, Ahtisari eufemistički pojašnjava: nije reč o kolektivnoj krivici već o tome da "svaki narod ima svoj teret koji nosi" i "mora da prihvati svoju prošlost i živi sa njom". Pojašnjenje implicira dve stvari: da je prošlost srpskog naroda nedvosmisleno zločinačka; da za to mora da se plati velika, doživotna, kazna. Ne samo pre suda istorije, već i pre Haškog suda, Ahtisari presuđuje i osuđuje: odseći!

Na ovom mestu moramo ostaviti po strani raspravu o tome koliki je udeo, i krivica, jednog dela srpske demokratske elite za kolektivnu krivicu koja se pripisuje narodu u celini. Da li su gradili svoje demokratske imidže i karijere na Miloševićevom – što dokazanom, a više nedokazanom – zločinstvu? Da li su se, nekim tuđim krvnicima, izvinjavali i za zločine koji nisu počinjeni? Da li su (neopravdano ljuti zbog izbornih rezultata) deset godina svom narodu poricali svaki demokratski potencijal? Da li su se odrekli njegove antifašističke tradicije i časne prošlosti? Da li su ga, zaslepljeni pohlepom za vlašću, i svakom drugom vrstom pohlepe, udvorički klevetali i denuncirali nekim novim "gospodarima ljudske vrste"?

Bilo kako bilo, najnovija "reakcija" visokog međunarodnog posrednika "na raspravu nakon njegove izjave", koja sadrži ocenu da, eto, "Srbi opet zveckaju oružjem", znatno pojašnjava stvari – i namere. Nije stereotip o srpskoj kolektivnoj krivici tek nesmotrena omaška jednog političara s predrasudama koji se našao u ulozi koja mu nikako ne pristoji. Ideja o krivici nije ni namenjena srpskim političarima, čak ni srpskom narodu. Ona je namenjena svetskom javnom mnenju, bar onom njegovom delu koji još uvek reaguje na kršenje svih moralnih skrupula i normi međunarodnog prava u dobu novog globalističkog imperijalizma. Reč je o onom delu svetske javnosti koji ne može da prihvati osudu za zločine koji nisu dokazani, i kaznu koja ima smisao (kolektivne) odmazde. To je evokacija stotinu puta ponovljenog stereotipa, plasiranog iz pragmatskih političkih razloga, koji pi-ar agencije već više od decenije pronose planetom. Sada je isti stereotip ponuđen kao mogući izgovor koji bi, eventualno, mogao da opravda nasilno otcepljenje (simbolički najvažnijeg) dela jedne suverene zemlje.

Svojom najnovijom izjavom Ahtisari daje alibi otcepljenju Kosova i produbljuje svoju optužbu protiv srpskog naroda: nije više reč o tome da li su pojedinci ili ceo narod krivi za agresiju koja je u prošlosti učinjena; to je narod kome su navodno i reči dovoljan povod za oružani sukob; a to znači narod kome je agresija inherentna. Sada to nije optužba samo za ono što Srbi čine ili ne čine – već kvalifikacija onoga što oni jesu. Izvedeno do kraja u formi stereotipa, sve što Srbi rade ima značenje (planetarne) pretnje. Utoliko imputirana krivica nije samo kolektivna; ona je inherentna kolektivu. Iz logike same stvari, a posebno u političkom kontekstu u kojem Ahtisari daje svoje izjave (davanje nezavisnosti Kosovu) sledi da je ovde kazna dokaz krivice: izmišljena posledica prethodi uzroku, koji se zato uvek može pripisati. Kazna za takav narod mora biti neodmerena da bi svetska javnost bila ubeđena kako je presedan u međunarodnom pravu, u ovom slučaju, neophodno učiniti. Kazna mora biti prekomerna i zato da bi "međunarodna zajednica" mogla pred svetom da opravda sopstvenu krivicu – tj. greške, pa i zločine, koje je u prošloj deceniji učinila ne samo nad srpskim, već svim narodima Balkana.

Zvanični predstavnici Srbije reagovali su snažno na Ahtisarijeve zloćudne izjave o kolektivnoj krivici. Čini se da i javnost Srbije postepeno shvata da se ovde ne radi o pukoj uvredi, iako je ona nesumnjiva. Reč je zapravo o starom stereotipu o srpskom narodu ("velikosrpska opasnost") koji uvek oživljava kada treba da posluži ostvarenju nečijih teritorijalnih pretenzija. U ovom slučaju, on predstavlja poslednji adut posustale diplomatije međunarodnih posrednika koji, suprotno svim uzusima međunarodnog prava, nastoje da pomognu ostvarenju teritorijalnih aspiracija kosmetskih Albanaca. U Ahtisarijevom tumačenju, štaviše, stereotip srpskog kolektivnog zločina ima sledbenika u stereotipu o inherentnoj krivici i produženoj kazni – te kao takav pruža alibi i za neke naredne presedane.

Profesor političke psihologije na FPN u Beogradu