Омаме дуванског дима

Првих дана откупа тек пристигле "вирџиније" на тржишту сировог дувана у Србији влада права пометња. У чуду су се нашли и произвођачи и прерађивачи, јер је понуда домаће сировине за дуванску индустрију недовољна за потребе сада већ четири овдашње фабрике.

Сировог дувана се нуди толико мало да су представници фабрика у Нишу и Врању, у власништву мултинационалних компанија "Филипа Мориса" и "Бритиш америкен табака" готово углас рекли да земљорадници у Србији неће да сеју дуван, да проблем није само у количинама, већ и у лошем квалитету, па је наша производња, најједноставније речено, неконкурентна.

Они су, иначе, обавезни да откупе половину производње домаћег дувана што држава и контролише сваке године прописивањем тачних количина за откуп. Ситуација је сада, међутим, таква да су им обавезе, како тврде саме дуванџије, чак два пута веће од произведеног дувана. Представник БАТ-а Михајло Црнобрња чак сматра да би обавезан откуп домаћег дувана, који је, иначе, уведен по приватизацији фабрика цигарета, да би се заштитила домаћа пољопривреда, требало укинути, јер је он "најгрубље кршење деловања тржишта". Сви они који имају законску обавезу да дуван откупе "јуре" ограничену понуду, а све то неизбежно води мутним радњама и нелојалној конкуренцији. Све би то, по њиховом предлогу, могла да реши држава великим субвенцијама пољопривредним произвођачима. Позвали су се и на позамашна издвајања других земаља за исту производњу.

У најмлађој овдашњој фабрици дувана "Монусу" из Инђије који је, иначе, у већинском власништву "Инвеја", кажу да су они који се највише буне због садашње мале понуде заправо највише томе и допринели.

– Није тачно да земљорадници у Србији неће да сеју дуван. Хоће, наравно, али он мора да им се исплати – каже Тодор Бабић, директор "Монуса". – Интерес БАТ-а и "Филипа Мориса" није био да се производња повећа, већ, напротив, да се смањи, у чему су и успели. Пре њиховог доласка производило се преко 30.000 тона сировог дувана, а за 3–4 године, колико су ту, сведена је на свега 5.000–6.000 тона. Били су некоректни према произвођачима, није било никакве сигурности у откупу, и људи су полако напуштали ову производњу. Бабић не негира да је домаћи дуван лошег квалитета, уз то и скуп, мерећи, наравно, према увозном који је бољег квалитета. За страни сирови дуван ваља издвојити од 1,5 до два евра по килограму, а садашња тржишна цена домаће сирове "вирџиније" је 1,89 евра по килограму са ПДВ-ом.

– Најлакше је рећи да је страни дуван бољи и јевтинији. А шта смо ми урадили да направимо исти такав. Ништа. Не улажемо у науку, семена. Све може да се "направи", само треба у то уложити – изричит је Бабић.

Дуванџије и њихови представници ове године су се посебно били окомили на државу која је променила систем субвенција за гајење дувана и зато што је уредбу о томе донела поприлично касно. Уместо премија по килограму, државна помоћ за ову годину припада по хектару и то 65.000 динара. Земљорадници су рекли да је то врло мало и да су очекивали 120.000 динара по хектару. У целини, држава је за гајење дувана наменила мање пара него лане, а Министарство пољопривреде је поручило да главнину новца сељаци не могу да очекују од државе, већ од поменутих мултинационалних компанија, јер су оне дужне да брину о набавци своје сировине. Државне премије су помоћ, сврха им је повећање производње, а то се није десило, јер су биле компензација зараде, а не додатни профит земљорадника.

– Државне субвенције за дуван у име сељака траже дорађивачи и сви они који су се уградили између сељака и фабрике. Наравно, не за сељака, већ за себе јер они "покупе" сву зараду коју даје фабрика, а сељак ради само за државну субвенцију. "Монусу" није потребна зарада на сировом дувану. И зашто би уосталом, јер имамо зараду на цигаретама. Земљорадници ће радо да гаје дуван, али им је потребна сигурност у откупу, да знају пошто раде, што ћемо им ми и омогућити дугорочним уговорима – изричит је Бабић.

--------------------------------------------------------------------------

Живков: Погрешно одиграна заштита

Тај ко је преговарао обавезан откуп од 50 одсто, није то добро одиграо, јер се тиме не тера купац дувана да улаже у квалитет који је у дувану кључна ствар. Било би много боље да се направила обавеза компанија да улажу у производњу дувана у Србији кроз обавезне инвестиције у производњу – сорте, машине за обраду земљишта, пластенике, наводњавање, и примарну прераду на сељачким газдинствима. Није случајно што се индустрија цигарета тако понаша, јер очекују наш улазак у СТО, а претпоставка је да ће с даном уласка та обавеза бити укинута, јер је то кршење правила о фер трговини, каже овим поводом Горан Живков, министар пољопривреде.

– Компаније сада имају обавезу да купе дуван од којег је већи део неодговарајућег квалитета па га или извезу у земље у којима се још "ужива" у "морави" и "драви" по багателној цени, или га чак баце. Та играрија кошта неколико милиона евра. Ту су и они којима је за све крива држава, јер не даје субвенције, и позивање на Европу и њихова давања. А нико неће да каже да је тамо паклица цигарета пет евра и самим тим сасвим другачија структура давања и узимања из буџета – напомиње Живков.

Јована Рабреновић

--------------------------------------------------------------------------

ДИН: Поштујемо обавезе

НИШ – У Дуванској индустрији Ниш и "Филипу Морису", који је купио нишку фабрику дувана, кажу да поштују законске одредбе у вези са домаћом производњом дувана и преузете обавезе из купопродајног уговора са Агенцијом за приватизацију.

– Закон о дувану је веома прецизан – каже Милица Бисић, директор корпоративних и регулаторних послова у "Филипу Морису" у Београду. Наша је обавеза да 50 одсто дувана, од укупне количине коју годишње прерађујемо, буде домаћег порекла, и то морамо да набавимо и купимо на српском тржишту. У овом тренутку ДИН апсолутно поштује то законску обавезу и у претходне две године, 2004. и 2005., у нашим погонима прерађено је по 9.000 тона дувана произведеног на српским парцелама. Наравно, реч је о количини дувана припремљеној за директну употребу, односно осушеном листу, што значи да су количине откупљеног сировог дувана, у зеленом листу, од произвођача нешто веће.

Однос пољопривредних произвођача и фабрика остао је исти као и деценијама уназад. Зна се ко обезбеђује расад, ко финансира производњу кроз заштитна средства, машине и опрему и ко је и коме, након завршетка производње сировог дувана, дужан да га испоручи.

Каква је ситуација на терену?

Деценијама су у Србији највећа подручја производње сировог дувана – јужно и велико Поморавље и Понишавље, као и западни део Србије. Ниш, Прокупље, Дољевац и Житорађа, али и Алексинац и Житковац (где се производе оријенталне сорте дувана), као и подручја Бајине Баште и Љубовије, позната у свету по производњи "вирџиније" – подмиривала потребе српских фабрика за прераду дувана и производњу цигарета.

И сами пољопривредни произвођачи то истичу:

– Исплати се, у то нико не треба да сумња. Моја породица производи дуван на десетак хектара сваке године, наравно у сарадњи са српским фабрикама. И даље се примењује исти рецепт: прерађивачи дувана, наше фабрике, помажу нам расадом и хемијским средствима, а ми организујемо производњу – каже Тома Микић из Кочана код Дољевца.

Као и за сваку пољопривредну културу, много тога, па и за род дувана, зависи од временских услова и зато Микић настоји да унапреди производњу и заштити засаде:

– Поред мене и чланова породице, сваке године ангажујемо и плаћамо најмање двадесетак сезонских радника од почетка кампање. Значи, и за садњу дувана и радове на пољима, а на крају за бербу, складиштење, сушење и предају фабрикама.

У околини Прокупља и Житорађе је слична ситуација. Нема, додуше, великих, као некада, домаћинстава – произвођача који су знали да на својим, али и закупљеним парцелама засаде дуван на 20, па чак и 30 хектара. Међутим, много је већи број малих произвођача него што их је било. Алексиначки крај такође карактерише "ситна", али ипак уносна производња дувана, као што је случај и са Понишављем. "Вирџинијско" подручје захтева другачији приступ и, речено нам је, континуирану производњу овог типа дувана више година. Али, и исплативије је, тврди се, с обзиром на то да се на крају сваке сезоне добије изузетно квалитетан дуван.

Т. Тодоровић