Помирење у Меки

Палестинци су се помирили у Меки. Лидери ривалских палестинских организација, Фатаха и Хамаса, Махмуд Абас и Калед Мешал потписали су споразум о прекиду сукоба и формирању заједничке владе. Сведок помирења био је домаћин палестинског самита саудијски краљ Абдулах.

"Створени су услови да престану патње нашег народа", "Кунемо се богом и обећавамо нашем народу да ћемо поштовати овај споразум", поручили су из Меке Абас и Мешал.

Палестинци су одушевљено и бучно поздравили договор Фатаха и Хамаса надајући се да су коначно успели да победе себе када већ не могу Израел.

У свету су реакције биле много уздржаније. Нико више слепо не верује споразуму на папиру чак и када је он срочен у светом исламском граду. Сви очекују конкретне палестинске потезе а већ се чују и нови захтеви. Блискоисточни квартет великих: УН, САД, ЕУ и Русија хитро је реаговао саопштењем у којем се поздравља договор Хамаса и Фатаха али се и тражи да Палестинци званично признају Израел.

И ту се прича враћа на почетак. Нико, вероватно, не зна сасвим тачно колико је на Блиском истоку потписано мировних споразума сличних овом последњем који је парафиран у Меки. Резултат је познат – регион је и даље ближи рату него миру што песимистима даје повод да озбиљно сумњају у домете и резултате најновијег палестинског договора.

Оно што, ипак, охрабрује јесте чињеница да се на Блиском истоку тренутно више преговара него пуца. Одмах после окончања палестинског самита најављен је нови значајан састанак. Договорено је да се 19. фебруара за истим столом окупе израелски премијер Ехуд Олмерт, палестински председник Махмуд Абас и амерички државни секретар Кондолиза Рајс.

У овом тренутку разлог да задовољно трља руке има само Саудијска Арабија. Пустињска краљевина успела је у посредничкој мисији помирења завађених Палестинаца чиме се заправо успешно вратила на регионалну политичку сцену.

После година дефанзиве Ријад је, слажу се аналитичари, пронашао начин да барем у једној епизоди парира главном такмацу – Ирану.

Саудијско–иранско надметање траје већ деценијама – од 1979. године и доласка ајатолаха Хомеинија на власт у Техерану. Две исламске државе: шиитски Иран и сунитска Саудијска Арабија од тада се упорно "туку" за водећу улогу у муслиманском свету и превласт у региону од Средоземног мора до Индијског океана.

Палестинску рунду сада је добио Ријад али су још отворена два друга фронта: у Либану и Ираку. У Либану Саудијска Арабија подржава сунитског премијера Фуада Синиору, Техеран отворено помаже радикалном шиитском Хезболаху. Иран то чини оружјем, обучавањем бораца, слањем фанатика спремних да се без размишљања жртвују за исламску ствар. Саудијска Арабија је префињенија, углавном се ослања на снажне финансијске инјекције.

У Ираку је ситуација још комликованија. Тамошњи шиити и сунити, тачније екстремисти из њихових редова, готово да су дигли руке од отпора страном окупатору окренувши се међусобном терорисању. И једни и други не броје жртве, насиље је добило толики замах да је земља гурнута у хаос што је довело Ирак на ивицу грађанског рата. У позадини шиитска и сунитска матица – Иран и Саудијска Арабија – повлаче конце и не показују намеру да се повуку.