Секуларнa државa као решење

Мешање вере тј. цркве и политике неминовно доводи до екстремизма какав тренутно буја у Санџаку. Нови Пазар је постао место директне конфронтације једног дела Исламске верске заједнице и државе Србије. Мислим да су наивне, поједностављене и погрешне тврдње да је конфликт настао само као резултат политичке амбиције Муамера Зукорлића. Управо обрнуто, мислим да је његова амбиција порасла као последица низа околности које ћу покушати да набројим.
Најпре, не треба заборавити да су политичке тензије међу Бошњацима у Санџаку постојале и раније, пре свега између Љајића и Угљанина. Борба за локалну власт их је већ тада у неколико наврата довела на руб физичких обрачуна. Привидан „мир” постигнут је њиховим уласком у владу. Доласком у Београд, где проводе највећи део времена, донедавно љути политички противници као да су заборавили одакле су потекли. Иза себе су у Новом Пазару оставили празан простор. Зукорлић га је једноставно освојио сводећи свој политички дискурс искључиво на локалне проблеме и тако се наметнуо као политички, а не само верски вођа Бошњака. При том он игра на веома опасну аналогију са трауматичним искуством Косова, процењујући да је у овом тренутку, заузета косовским питањем и економском кризом, држава слаба и да му то отвара могућност да оствари оптимум својих планова.
Много дубљи корен санџачке кризе лежи у погрешној политици државе према црквама и верским заједницама. Узрок видим у почетку деведесетих када је Српска православна црква постала битно обележје новог идентитета којим се доказивало српство и исказивао „правоверни” однос према „мрској комунистичкој прошлости”. У својеврсном заносу држава је заборавила свој секуларни карактер и широм отворила врата пре свега СПЦ која је добила својеврсни монопол на присуство у политици. Високи функционери консултују се са црквом о политичким питањима, политичке партије, општине, скоро све државне институције, чак и војска и БИА добиле су своје славе. У скоро свакој јавној установи може се видети крст или икона. Сва обележја су дакле православна. Али оног тренутка када си цркву увео у политику увео си политику у све цркве и верске заједнице. Будући да нису присутне у истој мери као СПЦ у јавном простору, неке од њих, а пре свега Зукорлић, покушавају да формирају своје парадржавне институције и своје на вери засноване регионе. А шта бива кад црквени достојници владају видимо на примерима из света и од тога можемо само да стрепимо. Црква по својој суштини није демократска творевина, она не трпи различито мишљење, она га кажњава. Узмите за пример Ирак у коме се крвави унутрашњи рат наставља на верској подели. То је сценарио који на сваки начин треба избећи.
На деликатном терену Санџака, где су последице рата у Босни присутније него на другим местима, требало је и треба водити промишљену, избалансирану политику уважавања Исламске верске заједнице. Заговорници стриктног поштовања секуларне државе опомињали су на опасности различитог третирања верских заједница које је уграђено и у закон. Проглашавани су за мондијалисте и непатриоте. Нажалост, у случају Санџака наша држава се на непримерен и неодговоран начин умешала прво у поделу унутар Исламске заједнице, а потом и у избор Националног савета Бошњака. Био је то погрешан покушај да се уведе политичка контрола над вољом грађана. Сада Зукорлић на томе гради своју аргументацију и доказује неправду која се наводно наноси муслиманима у Србији. Дода ли се томе галопирајуће сиромаштво и незапосленост ствара се плодно тло за све врсте демагогије, па и верске.
Нема лаког и брзог начина да се ситуација поправи. Ако смо ишта научили из случаја Косово онда је то да се са политичким неистомишљеницима мора разговарати. Друга лекција је да морамо тражити и користити савезнике за своју политику. Зукорлић је тежак и вешт саговорник и ваља га озбиљно схватити. Процес договарања ће дуго трајати и неће бити успешан ако не буде праћен и интензивним економским улагањима. Можда је то прилика за Љајића и Угљанина да се, као најбољи познаваоци локалних прилика, прихвате овог тешког и одговорног задатка.
директор ,,Грађанских иницијатива”